среда, 11. јул 2012.

Albreht Direr - "Vitez, Smrt i Đavo"

Albreht Direr - Vitez, Smrt i Đavo
Albreht Direr - Vitez, Smrt i Đavo
„Vitez, Smrt i Đavo“ je jedna od tri Direrove grafike iz 1513-14. godine, poznate kao Meisterstiche (majstorski bakrorezi). Ostale dve su „Melanholija I“ i „Sveti Jeronim u svojoj ćeliji“. Iako ne predstavljaju trilogiju u doslovnom smislu, grafike su tesno povezane i komplementarne, ukazujući na tri vrline srednjovekovne sholastike: religioznu, intelektualnu i moralnu. Grafika „Vitez, Smrt i Đavo“, koju je Direr jednostavno nazvao „Jahač“ (Reuter), otelovljuje stanje moralne vrline. Umetnik je prikaz možda zasnovao na opisu „hrišćanskog viteza“ iz Erazmovog „Uputstva hrišćanskom ratniku“ (Enchiridion militis Christiani), objavljenom 1504. godine. „Da ne biste skrenuli sa puta vrline zato što je on grub i tegoban... i zato što neprestano morate da se borite sa tri podmukla neprijatelja – putenošću, Đavolom i svetovnim zadovoljstvima – predlažemo Vam treće pravilo: sve ove demone i utvare, koji Vas napadaju kao da ste u samom bezdanu Hada, morate ignorisati po primeru Vergilijevog Eneje... Ne osvrćite se za njima.“ Nepokoleban ni Smrću koja stoji pred njim sa peščanim časovnikom u ruci – simbolom prolaznosti života, ni Đavolom koji ga prati u stopu, Vitez mirno prolazi u društvu svog psa. On ide putem pravednika kroz sve životne nedaće ka Bogu koga predstavlja zamak na horizontu. Pas simbolizuje veru, a gušter verski zanos. U tehničkom smislu, konj i jahač, čije je skice Direr uradio još 1498. godine, izvedeni su iz Leonardovog kanona proporcija sa kojim se Direr upoznao tokom svog boravka u Italiji.

субота, 07. јул 2012.

H.F. Lavkraft - "Knjiga"


H.F. Lavkraft (1890-1937)

„Knjiga“ je nedovršena Lavkraftova priča koja je prvi put objavljena 1938. u časopisu „Leaves“, godinu dana nakon autorove smrti.


Sećanja su mi prilično zbrkana. Veliko pitanje je i od kada ona počinju, jer ponekad proživljavam užasavajući sled godina koje se protežu iza mene, dok mi se u drugim prilikama čini kao da je sadašnji trenutak bio izolovana tačka u sivoj, bezobličnoj beskonačnosti. Nisam baš siguran ni na koji način saopštavam ovu poruku. Iako sam svestan da je izgovaram, imam nejasan utisak da je neophodna neka neobična i možda strašna meditacija da bi se prenele moje reči do mesta na kojima bih želeo da se čuju. Moj identitet takođe je zbunjujuće maglovit. Čini se da sam preživeo veliki šok – možda na početku nekog potpuno monstruoznog ciklusa mog jedinstvenog i neverovatnog iskustva.
Svi ovi ciklusi iskustva izvirali su, naravno, iz te zagonetne Knjige. Sećam se trenutka kada sam je pronašao na jednom slabo osvetljenom mestu u blizini crne uljane reke nad kojom se stalno kovitlala magla. Ovo mesto bilo je veoma staro i do plafona visoke police pune natrulih knjiga pružale su se unedogled kroz unutrašnje odaje i zidne niše. Osim toga, velike i bezoblične hrpe knjiga bile su naslagane po podu i u grubim sanducima, a na jednoj od tih gomila sam je i pronašao. Nikada nisam saznao njen naslov jer je nedostajalo nekoliko početnih stranica, ali je ležala otvorena pri kraju tako da sam bio u prilici da ugledam nešto što mi je uzburkalo osećanja.

петак, 06. јул 2012.

Danse Macabre – Ples Smrti


Bernt Notke - Totentanz (Crkva Sv. Marije, Libek, 1463)

Svest o sveopštem dualizmu koja je prožimala stanovnike Evrope tokom XIV i XV veka imala je svoj opipljiv simbol u bezbrojnim likovnim predstavama „Mrtvačkog plesa“ (franc. Danse Macabre, nem. Totentanz), na kojima vidimo mladiće i starce, žene i decu, seljake i biskupe, kraljeve i prosjake, lude i svece, sve moguće ljudske staleže kako se vrte u divljem kolu, dok im Smrt svira i daje takt. Plastičnije i dirljivije ne može se dočarati način na koji su ljudi u to vreme posmatrali život: Smrt i igra kao dobri drugovi – opojna afirmacija života, teturanje u grob. Danas nam se takvim čini i čitavo ovo razdoblje: mahniti ples osuđenika koji očekuju smrtnu kaznu pokazuje da je čuvena životna radost samo puka euforija bolesnika i lude.
Istoričari smatraju da je „Mrtvački ples“ prvi put prikazan na zidovima grobljanske crkve Saints-Innocents u Parizu 1424-25. godine, a da se iz Francuske ova alegorija o prolaznosti života prenela u Nemačku, Španiju, Portugal, Holandiju i Estoniju. Sudbina jedne od najpoznatijih predstava „Mrtvačkog plesa“, rad nemačkog umetnika Bernta Notkea, verovatno je i najbolji dokaz da ništa nije večno – ova slika koja se nalazila u Crkvi Sv. Marije uništena je 1942. godine tokom savezničkog bombardovanja Libeka.