четвртак, 28. фебруар 2013.

Sveti Merkurije ubija Julijana Otpadnika


Sveti Merkurije ubija cara Julijana
Iako je izveštaj Amijana Marcelina o pogibiji Julijana Otpadnika (Apostate) tokom persijskog pohoda prilično pouzdan, hrišćanski istoričari su kasnije pokušali da njegovu smrt prikažu kao Božiju kaznu. Poslednji paganski car navodno je izgovorio reči: Vicisti, Galilaee! („Pobedio si, Galilejče!“) pre nego što će izdahnuti, a jedna od legendi pripoveda da je Julijan 363. godine, neposredno pred odlazak u rat, zatvorio svog školskog druga Vasilija, pa je budući svetac bio prisiljen da se pomoli Svetom velikomučeniku Merkuriju (224–250), koji mu se javio u snu i rekao da je lično kopljem probo Julijana. O tome koliko je ova tradicija bila raširena u istočnom delu Carstva svedoči i ikona iz crkve Bet Merkurios u Lalibeli (Etiopija).

среда, 27. фебруар 2013.

Palata Skifanoja - trijumf grčkih bogova



Frančesko del Kosa - Alegorija Trijumf Venere
za mesec april (Palata Skifanoja, Ferara,
1476-1484)
Palata Skifanoja u Ferari (Schifanoia, tj. schivar la noia, „bekstvo od dosade“), nekadašnje vlasništvo porodice d’Este, sa svojom glavnom dvoranom, Salone dei Mesi, predstavlja zanimljivo svedočanstvo o obnovi grčke kulture tokom italijanskog Ćinkvećenta, koja se ispoljavala kroz povratak antičkim kanonima u umetnosti, platonizmu u filozofiji i, neminovno, paganizmu kada je religija u pitanju.

Kompleksna ikonografija Salona dei Mesi, neka vrsta velikog kalendara, nastala je u želji da se ovekoveči vojvoda Borso d’Este preko drevne mitologije i arapske astrologije, pri čemu se njen autor – dvorski bibliotekar Pellegrino Priscian – poslužio različitim izvorima, uključujući i Bokačovu „Genealogiju bogova“. Svaki mesec u gornjem delu slike obeležen je trijumfom odgovarajućeg božanstva-zaštitnika, ispod koga se nalaze horoskopski znak sa dekanima i zemaljska apoteoza vojvodinih vrlina.

недеља, 24. фебруар 2013.

50 alhemijskih amblema Mihaela Majera


Nakon boravka u Engleskoj na dvoru Džejmsa I, Mihael Majer (Michael Maier) je 1617.godine objavio knjigu Atalanta fugiens, koja sadrži 50 alhemijskih amblema sa pratećim epigramima, objašnjenjima i muzičkim kompozicijama u formi fuge.

Michael Maier - Atalanta fugiens,
hoc est, Emblemata Nova de Secretis
Naturae Chymica (1617)





















четвртак, 21. фебруар 2013.

Belfegor


Belfegor
„Izrailj prionu uz Belfegora,
i gnev se Gospodnji raspali na Izrailja.“

(Brojevi, 25:3)

Belfegor, koga su Moabićani obožavali u obliku falusa, prvobitno je bio bog plodnosti, čije ime znači „gospodar kapije“ ili „Baal planine Fegor“. Za Jevreje kasnije postaje demon, a u Kabali je vladar poslednje, šeste zle Sefire, koja stoji nasuprot deset božanskih Sefirota.
U hrišćanskoj demonologiji, Belfegor je inkarnacija lenjosti – po Tomi Akvinskom, možda i najgoreg od sedam smrtnih grehova – jer ima za posledicu neznanje koje ljude vodi na stranputicu.
Priča se da je Belfegor jednom prilikom došao na Zemlju, gde se neko vreme prepustio seksualnim zadovoljstvima, ali je ubrzo pobegao u Pakao, srećan što tamo nema supružničkih odnosa.
Ipak, optužba za mizoginiju čini se da je neopravdana jer se Belfegor često pojavljuje u obliku lepe devojke, pa je moguće da je baš on demon koji se zaljubio u mladog Alvara, iako ga Cazotte u „Zaljubljenom đavolu“ (Le Diable Amoureux, 1772) ne pominje pod tim imenom.

понедељак, 18. фебруар 2013.

Dijabolično trojstvo



Sveto Trojstvo
(Peruđa, XIII vek)
Tokom srednjeg veka Sveto Trojstvo je ponekad predstavljano u ljudskom obličju, sa jednom glavom na kojoj su tri lica, o čemu najbolje svedoči freska nepoznatog autora iz XIII veka u crkvi Svete Agate u Peruđi.
Čovekova duša, koja je stvorena prema Božjem liku, takođe je jedinosušna, ali istovremeno i trostruka po svojim atributima. U njoj se ogleda snaga Oca, dobrota Sina i mudrost Svetog Duha. Međutim, zbog čovekove prirode i nesavršene slobode koja mu je podarena, duša može da upozna, izabere i čini zlo na isti način kao što otkriva, želi i ostvaruje dobro.

недеља, 17. фебруар 2013.

Lucifer pre pada


Lucifer pre pada
Hortus Deliciarum
(1176-1196)
Hortus Deliciarum (lat. Vrt uživanja) je zbornik biblijskih tekstova, tradicionalnih i teoloških izvora koji se bave istorijom sveta od njegovog stvaranja pa sve do kraja vremena. Sastavila ga je Herada, kaluđerica u alzaškoj opatiji Hohenburg između 1176. i 1196. godine, i on sadrži brojne ilustracije, od kojih je posebno zanimljiva minijatura sa predstavom Lucifera pre pada.

Grad Irem - pustinjska Atlantida



Irem, Grad Hiljadu Stubova
Ako je verovati Lavkraftovoj „Istoriji Nekronomikona“, Abdulah Alhazred je jedan od retkih smrtnika koji su imali privilegiju da u pustinji Roba el Khaliyeh posete Irem, izgubljeni Grad Hiljadu Stubova, o kome 89. Sura Al-Fagr (Zora) kaže sledeće:

„Zar ne znaš šta je Gospodar tvoj sa Adom uradio, 
sa stanovnicima Irema, punog palata na stupovima, 
kojima ravna ni u jednoj zemlji nije bilo; 
i Semudom, koji je stijene u dolini klesao, 
i faraonom, koji je šatore imao – 
koji su na Zemlji zulum provodili 
i poroke na njoj umnožili, 
pa je Gospodar tvoj – bič patnje na njih spustio.“

Više informacija o Iremu i razlozima njegovog nestanka pruža nam „Hiljadu i jedna noć“, odnosno pripovest o kralju Šadadu, čukununuku Noinog sina Šema, koji je, čitajući u drevnim knjigama opise Raja, odlučio da nešto slično stvori i na Zemlji. Prema legendi, bilo mu je potrebno 20 godina da prikupi zlato, srebro i drago kamenje neophodno za izgradnju; 30 godina da završi zidine; 20 godina da podigne sve velike palate i hramove, i još 20 godina za opremanje i ukrašavanje. Kada je konačno Šadad bio spreman da sa pratnjom uđe u svoju novu prestonicu, Alah je odlučio da ga kazni zbog obesti i poslao je peščanu oluju, posle koje više niko nije čuo za kralja, a Irem je ostao zauvek skriven u pustinji južne Arabije, gde ga je, osim Abdulaha Alhazreda, video samo još jedan od pratilaca proroka Muhameda, i nikad niko više.

среда, 13. фебруар 2013.

Od rimskih Luperkalija do Dana Svetog Valentina


Luperkalije
Iako je nakon pogibije imperatora Julijana, 363. godine, došao kraj verskoj toleranciji, a hrišćanstvo se zauvek učvrstilo kao zvanična i jedina religija Carstva, preobraćeni pagani nisu odmah napustili tradiciju i praksu svojih predaka, uključujući tu i drevni praznik plodnosti, poznat pod imenom Luperkalije, koji se slavio od 13. do 15 februara.
U „Istoriji opadanja i propasti Rimskog Carstva“, britanski istoričar Edvard Gibon navodi da su se Luperkalije praznovale u Rimu i tokom vladavine cara Antemija (467-472), verovatno na isti način kao i u doba prvih rimskih kraljeva. Procesiju su predvodila dva sveštenika, poznata kao Luperci („vučja braća“), dok su obnaženi mladići i gradski činovnici trčali ulicama udarajući građane kožnim remenom. Žene i devojke bi im namerno preprečile put, jer se verovalo da njihov udarac garantuje plodnost i uspešan porođaj.

уторак, 12. фебруар 2013.

Platonova geometrija i etrurski kockari



Etrurski dodekaedar iz
Monte Loffa
Govoreći u "Timaju" o pravilnim geometrijskim telima, Platon kaže da kocka (heksaedar) predstavlja Zemlju, trostrana piramida (tetraedar) - Vatru, oktaedar - Vazduh, a ikosaedar (poliedar sastavljen od 20 jednakostraničnih trouglova) - Vodu. Osim njih, postoji još jedno telo - dodekaedar, koje je "Bog upotrebio za Svemir, oslikavajući na njemu likove Zodijaka".
Iako su već pitagorejci znali da samo ovih pet poliedara ima temena iz kojih polazi jednak broj ivica, u Euklidovskoj geometriji oni se nazivaju Platonovim savršenim telima.
U prirodi se tetraedar, heksaedar i oktaedar javljaju prilkom kristalizacije minerala, dok je za stvaranje dodekaedra i ikosaedra neophodna ljudska ruka. Zanimljivo je da su Etrurci još u VI veku st.e. koristili "Platonova savršena tela", ali ne u religiozne svrhe, nego za igru.

понедељак, 11. фебруар 2013.

Filozof Piron na uzburkanom moru


Filozof Piron na uzburkanom moru
- nepoznati autor, XVI vek (Stara Pinakoteka, Minhen)
FILOZOF PIRON NA UZBURKANOM MORU (Der Philosoph Pyrrhon in stürmischer See) - rad nepoznatog autora, naknadno prozvanog Petrarca-Meister, XVI vek, Stara Pinakoteka (Minhen).
Slika je zasnovana na Posejdonijevoj anegdoti o Pironu, koju navodi Diogen Laertije u svojoj knjizi "Životi i mišljenja istaknutih filozofa".
Kada se Piron našao na lađi koju je zahvatila oluja, ostali putnici su ga pitali kako može da bude tako smiren, a on je samo pokazao na prase koje je  jelo na palubi, ne obazirući se na to šta se dešava oko njega, i onda zaključio da bi mudar čovek morao da postigne slično stanje spokojstva.

недеља, 10. фебруар 2013.

Sokušinbutsu – obredno samomumificiranje u Japanu


Sokušinbutsu - mumificirano telo japanskog
sveštenika iz oblasti Jamagata
U budističkim hramovima na severu Japana čuvaju se kao najveća svetinja tela dvadesetak sveštenika i monaha koji su sebi oduzeli život u obredu poznatom kao Sokušinbutsu (doslovno: „Postati Buda ovim telom“). Oni su bili sledbenici sekte Šugendo i umrli su u činu krajnjeg samoodricanja.
Postupak samomumifikacije bio je poznat u Kini još u IV veku, a u Japan ga je preneo početkom IX veka monah Kukai, osnivač ezoterične škole Šingon, koja je bila pod uticajem tantričkog budizma.
Obred Sokušinbutsu imao je tri faze, od kojih je svaka trajala po 1.000 dana.

четвртак, 07. фебруар 2013.

Caerdroia – travnati lavirinti u Engleskoj i Velsu


Travnati lavirint u Akeborou
(Severni Linkolnšajr), prvi put
se pominje 1697. godine
Na području Engleske i Velsa još uvek mogu da se vide crteži usečeni u zemlju koji svojom osnovom podsećaju na predstave kritskog lavirinta sa novca kovanog u Knososu. U narodu su bili poznati kao „Zidine Troje“, velški Caerdroia, a u Šekspirovoj „Buri“ Gonzalo verovatno na njih misli kada kaže:
„Bogorodice mi, ne mogu dalje,
Jer stare kosti bole, gospodaru.
Tu stupamo ko po lavirintu,
Čas pravo, a čas krivudajući.
Dopustite – ja moram počinuti.“


петак, 01. фебруар 2013.

Pompejski Memento Mori



Memento Mori
(mozaik, Pompeii,
I vek st.e. - I vek n.e)
U svojim „Esejima o istoriji Smrti na Zapadu“ francuski istoričar Filip Arijes izneo je tvrdnju da Smrt u Evropi tek od 19. veka prestaje da bude ukroćena. Sa porastom ravnodušnosti prema religiji, nemirenje sa prestankom života dramatično je potisnulo i fatalističku ravnodušnost prema Smrti. Nasuprot tome, tokom starog i srednjeg veka njeno prisustvo bilo je neizbežno, pa se pojavljivala i na mestima prvenstveno namenjenim životu, poput trpezarije (triclinium) jedne vile u Pompejima čiji je pod ukrašavao mozaik Memento Mori („Seti se smrti!“) koji se danas nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju u Napulju. Njegov autor je verovatno bio inspirisan Klaudijanovim stihom „U smrti postaju svi jednaki“ (Omnia mors aequat), što će u XIII veku biti centralna tema „Plesa smrti“ (Danse Macabre).

* * *