Aleksandar Deroko - SREDNJOVEKOVNI GRADOVI U SRBIJI

Srednjovekovni grad Maglič

Srednji vek nam je ostavio u Srbiji dve vrste spomenika arhitektonskog nasleđa. Jedna vrsta tih spomenika su oni već odavno i dobro poznati naši stari manastiri, a druga vrsta su naši srednjovekovni gradovi.
Prirodno je što je monumentalna umetnost manastira tako dobro poznata, jer je ona privlačna svojim raskošnim fasadama i još bogatija zidnim slikarstvom sa unutrašnjosti njenih zidova. Gradovi su ipak manje poznati jer su bili manje privlačni svojim surim kamenim zidovima bez ikakvog ukrasa. Uz to ih je većina već potpuno u ruševinama.
Međutim, i oni ipak zaslužuju da budu malo bolje poznati. Lepote manastira nama, istina, govore o izvanrednim umetničkim sposobnostima naših predaka i vremena između XII i XV veka, ali i ostaci starih gradova mogu mnogo štošta reći. Za njih je vezan .dobar deo naše srednjovekovne istorije. Po njihovim kulama, zidovima i kapijama mi možemo ipak saznati nešto više o životu naših predaka, o društvenim odnosima iz tih davnih vremena, i, uopšte, o tadašnjim prilikama u srednjovekovnoj srpskoj sredini.
Da objasnimo prvo šta podrazumevamo pod reči „grad“. Taj pojam danas označava jedno veliko uređeno naselje, ono što se doskora nazivalo imenom „varoš“. U srednjem veku, kod nas, varoši skoro nije ni bilo, a pojam „grad“ označavao je nešto sasvim drugo.

Jan Potocki - srebrna jagoda za vukodlaka

Jan Potocki

"Začudićete se što se, videvši ove pripreme za samoubistvo, nisam bacio na pehar ili što nisam dozvao u pomoć; i sam se sebi čudim, ili tačnije sasvim sam siguran da me je neka natprirona sila prikovala na mestu, ne dozvoljavajući mi da učinim ni jedan pokret; samo mi se kosa na glavi nakostrešila."

Poput bezbožnog enciklopediste Diega Hervasa, jednog od junaka "Rukopisa nađenog u Saragosi", i Jan Potocki je sâm sebi oduzeo život na krajnje bizaran način. Kada je shvatio da ne može da se izbori sa melanholijom, boljkom koja ga je već godinama mučila, zatražio je od kapelana u zamku  Uładówka da blagoslovi metak načinjen od od srebrne jagode, skinute sa posude za šećer koju je dobio od svoje majke, a onda je u noći 2. decembra 1815. godine (po drugim izvorima 11. decembra) pucao sebi u glavu, jer je to bio jedini način da ubije vukodlaka u koga se, po sopstvenom uverenju, pretvorio.