уторак, 01. јануар 2013.

Novogodišnji praznici tokom istorije


Egipatski kalendar na zidu hrama u Luksoru.
Kalendarsko računanje godine od 1. januara počelo je da se primenjuje u Zapadnoj Evropi tek početkom IX veka, a kasnije je na taj dan uvedena i proslava službene Nove godine.
Egipćani su 1. januara slavili dolazak boginje Izide na Zemlju, a Novu godinu 12. juna po našem kalendaru, što je bilo povezano sa poplavama Nila koje su donosile obnovu vegetacije spaljene letnjim vrućinama. Kada voda počne da se povlači, slavili su uskrsnuće Ozirisa, boga vode i vegetacije, posipajući njegovu glinenu statuu žitom. Kada seme isklija, bog je uskrsnuo i nastupa nova agrarna godina. Sejanje žita u slavu Nove godine održalo se kod mnogih naroda sve do naših dana.
I stari Hetiti proslavljali su Novu godinu prilikom agrarnih svečanosti, isterujući pritom zle duhove i demone iz svojih hramova. Ona je bila jedan od praznika u okviru njihovog kulta plodnosti, koji su se obeležavali veoma svečano uz procesije tokom cele godine. Praznik Nove godine spominje se u analima hetitskog kralja Muršiliša II (1321-1295. st.e.) kao svečanost „obnavljanja života“.

Kod Iranaca slavila se Nova godina na letnji solsticij, 21. juna. Ista svečanost se održavala i u čast Sunca na prolećni ekvinocij, a bio je običaj da se tim povodom prijatelji daruju šećerom i slatkišima. Kasnije je praznik Nove godine i Sunca prenet isključivo na dan prolećnog ekvinocija 21. marta, a trajao je šest dana, pa tako Persijanci slave Novu godinu i u novije vreme prilikom svojih religioznih svečanosti. Nju dočekuje kralj u svojoj palati. U zoru sveštenik zakuca na vrata, a kralj upita: „Ko ide?“ i dobija odgovor: „Ja sam glasnik Ormuzda (boga dobra) i donosim Novu godinu.“ Tada se vrata palate otvore i počinje svečanost koja traje šest dana.
Od Persijanaca su tu svetkovinu i običaj darivanja šećerom preuzeli muslimani i primenili na svoju svečanost prestanka velikog posta u čast Muhamedovog rođenja i nazvali je Šeker-bajram. Tim se praznikom završava se muslimanska stara godina.
Vavilonci su proslavljali Novu godinu deset dana, od 15. do 25 marta po našem kalendaru. Tada su svom vrhovnom bogu Marduku prinosili darove i žrtve, i nosili njegov kip u svečanoj procesiji kroz Vavilon. O toj proslavi govore nam i podaci iz arhiva asirskog cara Asurbanipala, koji je vladao od 668. do 627. godine st. e., a nađeni su u Ninivi u XIX veku. To su najstariji poznati podaci o proslavi Nove godine.
I stari Kananci slavili su početak agrarne Nove godine i žrtvovali prvorođenu mladunčad svojih stada. Od njih su tu svetkovinu preuzeli stari Jevreji i slavili je u isto doba kao i Vavilonci pod nazivom Pashe. Po hrišćanskoj legendi tog dana razapet je na krst Isus Hrist, koji je posle tri dana uskrsnuo, kao što su uskrsavali i drugi bogovi vegetacije u prirodnim religijama. Zato je i hrišćanstvo uskrsnuće svog Boga prilagodilo staroj ratarskoj svetkovini proleća, tj. ratarskoj Novoj godini.
Stari Grci slavili su Novu godinu dva puta. U mesecu julu po našem kalendaru, u vreme punog meseca, tokom praznika žetve slavili su Dionisa, božanstvo prirode, koje su preuzeli iz Trakije ili Frigije. U Atini se takođe slavila prolećna Nova godina – Antesterije, i to veoma svečano, uz razne predstave i takmičenja koja su se završavala velikom bakljadom. Tog dana ni Pitija iz Apolonovog hrama u Delfima nije davala proročanstva, jer su Atinjani početak Nove godine posvetili bogu Apolonu, a gozbi su prisustvovali robovi zajedno sa svojim gospodarima. Ali po završetku svečanosti sve se vraćalo u svoj stari red, te bi gospodari slali robove na posao.
Rimljani su takođe proslavljali Novu godinu dva puta. Prvi put na Saturnalijama, u kojima su od davnina u decembru obeležavali završetak godine, kada je zemlja neplodna tokom zimskog mrtvila. Te svečanosti su dobile svoje ime po Saturnu, bogu setve i useva. Druga rimska proslava Nove godine padala je u proleće, početkom meseca marta, kada su slavili Annu Perennu, boginju nove agrarne godine, a zatim uskrsnuće Atisa, boga vegetacije.
Posle kalendarske reforme, koju je sproveo Julije Cezar, kao prvi dan u novoj godini slavio se u Rimu 1. januar, nazvan tako po Janusu, bogu svakog početka i promene. Sumnjičavi Tiberije, Avgustov naslednik, ukinuo je sve stare praznike Nove godine kao „gubljenje vremena“, ali ih je Kaligula ponovo uspostavio. Kasnije su ih razni carevi još nekoliko puta ukidali i ponovo uspostavljali. To ukidanje svečanosti Nove godine od strane rimskih careva često je bio rezultat straha od naroda i njegovog razuzdanog ponašanja.
Stari Kelti i Gali takođe su slavili agrarni praznik dolaska Nove godine početkom zime – 1. novembra – uz prinošenje krvavih žrtvi podzemnim duhovima, a u spomen večite borbe dva sveta: leta i zime, svetla i mraka, dobra i zla – kada svemoćne, misteriozne sile zime počinju da se mešaju u život ljudi. Kelti i Gali su Novu godinu dočekivali noćnom svetkovinom, tražeći u hrastovoj šumi imelu, jednu vrstu parazitske biljke. Ta večno zelena biljka oličavala je besmrtnost. Kad bi je našli, jedan od druida – sveštenika odevenih u belu odeću – popeo bi se na stablo da odseče imelu zlatnim srpom, dok su druga dvojica držala rasprostrto platno da bi imela pala u njega. Običaj je, naime, propisivao da ona ne sme da padne na zemlju. Mladići, maskirani raznim životinjskim glavama i repovima divljači, prepuštali su se sveopštem veselju, što je podsećalo na igre tokom rimskih Saturnalija. Noć u kojoj se rađa Nova godina Kelti su zvali Noć-majka.
U Kini se proslava Nove godine održavala u februaru uz učešće vladara i čitavog naroda. Kinezi su imali poseban ritual za isterivanje stare i uspostavljanje nove godine. Uz žrtvovanje jednog igrača, isterivali su razne mitske nemani na sve četiri strane sveta, bacajući delove igračevog tela kroz četiri gradske kapije. I Kinezi su poznavali obred šibanja koji se vršio tokom proslave Nove godine i otvaranja ratarske sezone. Oni su, šibajući vrbovim granjem govedo načinjeno od zemlje, isterivali zimu i hladnoću. Vrbovo granje je simbolizovalo proleće, a šibanje je trebalo da izazove snagu prolećne obnove u prirodi na početku sezone poljskih radova.
Posebno svečano dočekuje se Nova godina na ostrvu Baliju. Praznik traje deset dana i ne pada na isti datum po našem kalendaru, jer tamo kalendarska godina traje dvesta deset dana. Ostrvo se nalazi u tropskom pojasu pa zato nema godišnjih doba, koja u umerenom pojasu povezuju Novu godinu sa određenim svečanostima u vezi sa sezonskim promenama u vegetaciji.
Sa posebnim strahom su dočekivali Novu godinu američki Asteci. Oni bi noć uoči Nove godine pogasili sve vatre, a sveštenici su morali da ih ponovo upale trljajući dva komada drveta jedno o drugo. To je iščekivanje bilo posebno napeto svake pedeset i druge godine, jer su Asteci verovali da nakon tog roka može da nastupi propast sveta. Zato su ljudi sa zebnjom očekivali da li će sveštenici na vrhu piramide uspeti da upale novu vatru. Ceremonijal je obično započinjao u ponoći s ljudskom žrtvom, dok je sveštenik palio vatru trljajući drvca na svojim grudima. Kad bi se vatra napokon upalila, obično pred izlazak Sunca, jer je ceo ceremonijal bio tako planiran, masa je u sveopštem veselju bakljama odnosila vatru u svoja naselja. Nakon izlaska Sunce, žrtvovane su mu u posebnoj ceremoniji dve žene, kojima bi ogulili kožu i navukli na dva sveštenika, dok je masa igrajući prinosila na žrtvu hiljade ptica s raznobojnim i skupocenim perjem.

Izvor:
Maja Kolman-Rukavina i dr Oleg Mandić – Svijet i život u legendama (Znanje, Zagreb, 1961)



Нема коментара:

Постави коментар