петак, 01. март 2013.

Bitka na Vipavi - Herkul protiv Hrista




Posle (samo)ubistva Valentinijana II 15. maja 392. godine, franački vojskovođa Arbogast imenovao je za cara Rimljanina Evgenija, čoveka skromnog porekla, ali sposobnog i obrazovanog. On je kao retor životario u siromaštvu sve dok nije primljen na dvor, gde su ga obasuli počastima i odlikovanjima. Posljednjih godina Valentinijanove vladavine Evgenije je bio upravnik carske pisarnice (magister officiorum). Da bi udovoljio dvoru primio je hrišćanstvo, ali je u svojoj duši ostao paganin. Zbog toga je i nada ostalih pagana bila usmerena ka Arbogastu i njegovom caru Evgeniju. Oni su ozbiljno pomišljali da je moguće opet oživeti staru religiju. Arbogast je verovao da će učvrstiti presto svoga cara ako obnovi oko njega paganske državne ceremonije. Zato je nagovorio Evgenija da ponovo podigne žrtvenik i kip boginje Viktorije u Senatu i da ukazom vrati hramovima svu otetu zemlju i prihode. U velikim gradovima bilo je još uvek veoma mnogo pagana, a u Rimu i više nego što se obično misli. Vođa paganske stranke bio je Flavijan, ugledan čovek, koga je Evgenije imenovao pretorijanskim prefektom. Da bi po starom običaju očistio grad, obustavio je na tri meseca sva suđenja (justitium), zdušno je slavio sve paganske svetkovine, čak se podvrgao i mitraističkom ritualu pročišćenja bikovom krvlju (taurobolija). Vojsci, koja je i onako bila pretežno paganska i gotovo sasvim varvarska, a koja je sada trebalo da ratuje za bogove, zamenio je na znamenjima krst likom Herkula Pobednika. Alpski klanci, u kojima je trebalo da dođe do odlučne bitke između paganizma i hrišćanstva, između Evgenija i Teodosija I, stavljeni su pod Jupiterovu zaštitu.


Toj se paganskoj reakciji niko nije nadao. Hrišćani su bili veoma neprijatno iznenađeni, ali nisu ništa preduzimali. „Ja sam bio jedini, koji se usprotivio onom dekretu", kaže Sv. Ambrozije, ali s obzirom na to da je bilo opasno izazivati bes moćnog Arbogasta, i sâm Sv. Ambrozije bio je veoma umeren u svojim stavovima. Sa Evgenijem, s kojim se ranije dopisivao, nije hteo da dođe u dodir, ali ga je priznao za zakonitog vladara. Samo je bilo pitanje kako će se u odnosu na događaje na Zapadu postaviti istočni car. Evgenije je pokušao da svojim mirnim držanjem odobrovolji Teodosija, kome je u svemu priznavao prvenstvo. Na novcu i na natpisima stavljao je svoje ime odmah posle njegovog, i teško da bi se Teodosije odvažio da stavi na kocku i svoju krunu, da nije bila u pitanju vera. Kada se konačno videlo da između oba cara zjapi nepremostivi jaz, počeše obojica da se ozbiljno pripremaju za rat.

Krajem 393. godine oba cara su završila sa ratnim pripremama. Evgenijeva vojska bila je sastavljena od Alamana i Franaka, a Teodosijeva od Gota, Alana, Huna, Iberaca i Saracena. U njegovoj vojsci samo jedan general, Timasije, nosi rimsko ime. Svi ostali su varvari: Gainas, Saul i Alarih su Zapadni Goti, Bakurije je Iberac, a Stilihon, muž careve nećake Serene, romanizovani Vandal. Moćni mauritanski vladar Gildo, kome je još Valentinijan I poverio upravu Afrike, nije hteo da prizna Evgenija, niti da pomaže Teodosiju. Njemu se sada učinilo da je zgodan čas, da se izbori za nezavisnost. Krajem maja 394. godine krenuo je Teodosije iz Carigrada. Svoje sinove Arkadija i Honorija, i državnu upravu predao je  za vreme svoga odsustva ministru Rufinu. Carica Gala umrla je nekoliko meseci ranije. Krajem avgusta stigao je Teodosije u Emonu (Ljubljana) ne naišavši nigde na otpor. Arbogast, naime, sećajući se Magnencijeve i Maksimove sudbine, nije želeo da dočeka Teodosija u Panoniji, već smesti svoju vojsku iza Julijskih Alpa. I njih pređe Teodosije bez velikog napora. U okršaju prethodnica pade Evgenijev pretorijanski prefekt Flavijan.

U dolini rečice Vipave (Frigidus), pritoke Soče, nedaleko od Ajdovščine došlo je do odlučujuće bitke. Prvi dan (5. avgust) bio je loš za Teodosija. Njegovih 10.000 Gota pokrilo je bojno polje. Ratni savet mu je predložio da se povuče, ali Teodosije odluči da još jednom okuša sreću. Tokom noći poslao je Arbogast svog legata Arbitrija da zauzme brežuljke iza leđa careve vojske. Tako se Teodosije našao između dve vatre. Međutim, on je veoma dobro poznavao vernost i odanost varvarskih zapovednika i njihovu nezasitu pohlepu za zlatom. Kad je sutradan (6. avgusta) ponovo započela krvava igra, pređe Arbitrije sa svojim trupama na Teodosijevu stranu. Uz to se podigla strašna bura, koja je Evgenijevu vojsku zavila u pravi oblak prašine. U nemogućnosti da prati kretanje protivničke vojske, Arbogast je bio tako potučen da je jedva uspeo da pobegne sa bojišta. Evgenija su predali pobedniku sami njegovi vojnici. Po Teodosijevom naređenju on je pogubljen, a Arbogast, videvši da mu je potera za petama, izvršio je samoubistvo . Teodosijeva pobeda bila je potpuna. Sa Evgenijevom i Arbogastovom smrću propala je i poslednja nada pagana. Sada je u potocima potekla krv njihovih pristalica. Sv. Ambrozije je od pobednika tražio milost samo za one koji su pred neobuzdanim carevim besom našli utočište u crkvama.

Izvor:
Ivan Rabar, Poviest Carstva rimskoga II, Zagreb, 1889, str. 298-300

Нема коментара:

Постави коментар