ARTEFAKT (odlomak)

Tijana Pavlović - ARTEFAKT
(ilustracija iz knjige)

Prvo poglavlje romana "Artefakt" Ivana Vukadinovića  (Skriptorijum, 2012).

1.

Video sam ga na obali reke. Bio je neverovatno lep. Taj oblik, predmet, artefakt, kako će takve stvari mnogo kasnije zvati jer ga nije priroda napravila. Niti je bio napravljen ljudskom rukom, zapravo odmah sam uočio razliku u odnosu na ono što smo sami pravili tih dana.

Bio je veličine oblutka. Oblutke sam i skupljao, tamo na obali Istera, jer bili su dobri za oštrenje sekira. Međutim, materijal od koga je napravljen bio je nekako uglačan, sjajan i mnogo čvršći od bilo kakvog kamena. I oblik je bio prefinjen. Prema njemu su figurice plodnosti koje smo pravili od mekšeg kamenja izgledale neopisivo grubo. Ovo je takođe bila figurica. Imala je po dve ruke i noge, kao i mi, ali tanke i duže u odnosu na trup. Svakako mnogo izraženije nego na našim figurama gde su se patrljci samo nasađivali na ženske obline. I glava je bila čudna – trouglasta sa velikim očima. Uši su bile jedva primetne, a gornji deo ravan, bez nekog nabora koji bi dočarao kosu.

Udvaranje je bilo veoma jednostavno u tim vremenima. Ko bi bio dovoljno jak, zdrav i tako izgledao mogao je samo izraziti svoju nameru sparivanja. Dame su birale. No one koje su izgledale najbolje, čiji je izgled najbolje pokazivao zdravlje, plodnost, unutrašnju snagu, pa i nešto više od toga – one bi često tražile nešto više. Nešto što će im privući pažnju.


Sa tom namerom sam krenuo Zlatokosoj, ostavljajući posao skupljanja oblutaka koji sam tek delimično završio. Jer pronašao sam nešto mnogo bolje. Pećina nije bila daleko od reke. Od ostatka brda je odvajala kratka strma stazica, litica koja bi pomogla da se zaustave zveri ako bi ceo čopor pokušao da uleti. To se istina dešavalo retko, pričalo se o tome, tokom posebno hladnih zima.

Svako se bavio svojim poslom. Dvojica su crtali nešto po zidovima pećine, starica je pekla dva zeca na vatri, a Zlatokosa je štavila kožu pomoću dva velika kamena. Jednostavno sam joj prišao i pružio ono što sam pronašao.

– Večeras, kad izađe Luna – to je bilo sve što je rekla.

Te večeri se takođe svako bavio svojim poslom, mnogi od tih poslova su bili slični onome što smo mi radili. Bili smo u kutku pećine, velika vatra (pošto smo pred spavanje znali da razgorimo) bacala je odsjaje na nas samo delimično skrivene iza stene. Nismo se ni krili, jer u to doba nije bilo stida u nečem najprirodnijem. Nije bilo ni nekog osećaja intime u vremenima kada je samo neka đinđuva mogla biti smatrana ličnim vlasništvom. Takva jedna đinđuva, ali ne bilo kakva, već nešto što niko nije video, bila je zalog naše ljubavi.

Strgnuo sam sa nje kožu koja joj je pričvršćivala male grudi. Dobar deo sam mogao svakodnevno videti, koža i nije bila tu da skriva već više iz praktičnih razloga da pomogne u radu i lovu. A sada sam imao u svojim rukama ta dva predmeta želje onih koje Zlatokosa još nije izabrala. Pažljivo je skinula krzno koje joj je bilo oko kukova, bilo je belo od lisice ulovljene zimi. Pogladio sam runo između njenih nogu. Poljubili smo se. A onda sam ušao u nju. Uživanje ipak nije dugo trajalo...

Prvo se čulo zavijanje vukova koje smo tolerisali u okolini pećine. Te životinje su bile korisne da upozore u slučaju opasnosti – požara ili prolaska neke veće zveri. Instinktivno smo se razdvojili, počesmo da se oblačimo kako bismo spremno dočekali opasnost, ma kakva ona bila. A događalo se nešto čega se niko nije sećao, a ipak je takva mogućnost bila u nekom neprepoznatljivom strahu svih nas. Sa ulaza u pećinu se čuo glas našeg druga.

– Zdepasti! Ima ih mnogo. Možda i ne znam koliko mnogo desetina...

Rečenica je označavala nepojamno mnoštvo. Onoliko koliko smo mogli izbrojati prstima, pa puta mnogo. Ne zna se koliko. Nas je bilo manje od četiri desetine.

I onda se dogodilo ono što će mi kasnije izmeniti sudbinu, i sudbinu mojih potomaka. Zlatokosa je jednostavno rekla dve reči:

– Drži! Upotrebi!

S tim rečima mi je u ruke tutnula figuricu koju sam joj poklonio. Ja naravno nisam znao kako mogu upotrebiti predmet koji je stajao u šaku protiv ogromne fizičke sile koja je pretila.

Zdepasti su napadali u talasima. Prvo su kamenjem zasuli ulazak našu pećinu. To je unutra oteralo i najpribranije. Iskoristili su kratak period da bi njihovi ratnici nagrnuli prema ulazu. Ali nije moglo mnogo da ih se popne. I mi smo koristili kratko vreme da se pripremimo za kontranapad. Bitka je bila kratka i oštra. Njihove močuge i masivne sekire prilagođene većoj fizičkoj snazi koju su imali. Naše mnogo oštrije i ubojitije sekirice. Ovde nisu imali brojčanu prednost, zapravo ih je manje od deset uspelo upasti u pećinu. Posle kratkog okršaja jedan njihov je ležao mrtav, glave pretvorene u kašu. Još jedan se previjao prema kutkovima pećine, za sada ostavljen samom sebi. Niko još nije obraćao pažnju na tog ranjenika. Ostali pobegoše.

Mi smo mnogo bolje prošli, mada su dvojica gadno krvarili. Prvi napad je bio odbijen, ali jasno je bilo da je ovo tek početak. Sa uzvisine sam video kako su dole istupile njihove žene, golih grudi i sa bakljama u rukama. I te baklje počeše da lete prema nama, prema ulazu u naš dom. Hteli su da nas izbace dimom. Ako je postojao pravi čas da upotrebim figuricu, kako reče Zlatokosa, taj čas je upravo nastupio. Međutim, nisam imao ništa drugo osim žara borbe, paničnog straha i instinktivne želje da zaštitim svoj rod. Jednostavno sam podigao levu ruku sa figuricom, desnom zavitlao sekirom i ispustio neartikulisani krik.

Krik je bio jeziv, kao da nije izlazio iz ljudskih pluća. To je nateralo sve oko mene, nas i naše neprijatelje, da na trenutak zastanu. No, to je bio tek početak. Bar desetina napadača pred pećinom jednostavno se pretvorila u plamenove. Sve je trajalo veoma kratko. Ostali su se panično razbežali. Ipak, to nije bio kraj te noći.

Sišli smo dole na poljanu, na poprište naše pobede. Počeli bismo da slavimo ali su nas sprečili odsjaji vatre u daljini. Nekako smo znali da se susednom rodu događa isto što i nama. Dogovor je bio veoma kratak. Nikakvo običajno pravilo ili pamćenje nije nam nalagalo da reagujemo. Rodovi su živeli jedni pored drugih, trampili bi se i međusobno ukrštali, ponekad čak sukobljavali kada bi počelo da ponestaje lovine. Ali svaki rod se brinuo sam o sebi. Dešavalo se da poneki rod nestane, izumre. Nije to bilo ništa čudno. Međutim, ovaj napad je bio veoma čudan. I svest da našim susedima preti ista opasnost kao i nama...

Pojurili smo tamo, znajući da teško da ćemo stići pre pola noći. Bilo je još kasnije kada stigosmo do njihove pećine. Prekasno. Iskasapljena tela, uglavnom ljudi, ležala su ispred, poneko i u samoj pećini. Tamo se na nas bacila jedna gola devojčica, očigledno poludela od svega što se dogodilo. Jedva smo uspeli da obuzdamo njen napad posle čega je samo ponavljala – zdep... zdep... zdep... zdep. Nismo videli da je ranjena, ali teško da je neko verovao da će posle ove noći ostati čitava. Šupljozubi, najstariji među nama, reče da pokupimo ako naiđemo na nešto vredno, nešto što zdepasti nisu pokupili ili uništili. Ovim ljudima neće više biti potrebno.

Malo smo pričali u povratku.

– Nije mi jasno – rekoh – na ovoj obali ih ne videsmo dugo. Ja se ne sećam, ni moja majka. A sada napada nas nekoliko hordi.

– Mora da su prešli reku – odgovori Šupljozubi.

– Zašto?

– Zašto... Možda ih Veliki Medved šalje. Ako smo prekršili tabu...

– Ili Mamutica?

– Ne govori to! – pekide me oštro Šupljozubi.

Tu je priči bio kraj. Meni i dalje nije bilo jasno. Već je svanulo i tužna grupa se uputi prema našoj pećini. Ja sam ipak otišao nazad na obalu, gde sam pokupio onaj čudan predmet. Ono moćno oružje, kako se ispostavilo.

Počeo je vedar letnji dan, Sunce je već obećavalo vrućinu. Odbljesak me je terao da žmirkam, ali nisam skretao pogled od vode. Reka je mirno tekla. Tako smo je i zvali – Ister, što je na našem jeziku značilo reka. Sve njene pritoke mogle su biti samo potoci. Bezimeni, kao i većina stvari u našem svetu.

Pokušah da sakupim misli kada sam razabrao jedan glas. Ne mogu reći da sam ga čuo, jer kao da nije bilo zvuka. Kao da mi se obratilo nešto u mojoj glavi.

– Ne znam šta ti nije jasno...

Trgnuo sam se i polako okrenuo. Nije mi se žurilo da vidim ko mi se obraća, ipak znao sam da ne mogu izbeći. Predamnom su bile dve prilike. Nesvesno bacih pogled na figuricu u mojoj ruci. Skoro isti. Na figurici se ipak nije razaznavalo da li je žena ili muškarac, a ovde je bio čudan par. Razlike nisu bile velike ali su bile uočljive. Ne znam ko mi se prvi obratio, sada je to bio "glas" žene.

– Malo li ste ih ubijali. Sada se vam se svetili.

Meni nije bila jasna poslednja reč, odnosno pojam – "svetili". Šta je to značilo?

– Sada vam rade isto što i vi njima. Nekad ih je bilo i na ovoj obali.

– Ali oni su, oni su... zdepasti!

– Gori od životinja? To si hteo reći?! Daj mi to!

Pogledao sam u artefakt i ustuknuo.

– Daj mi to što držiš u ruci. To je naše.

Pobegao sam prema obali, saplićući se o kamenje i mulj. Sakrio se u prvo žbunje. A oni – kao da su hodali po vodi. Dođoše do obale i počeše razgovor, kao da ne obraćaju pažnju na mene. Veći deo tog kratkog razgovora tada nisam mogao razumeti, mada sam njihove «glasove» razabirao u svojoj glavi.

– Branili su svoje komšije – reče muškarac – to je već osećaj zajedništva.

– Hoćeš reći da mogu razmišljati uopšteno? – pitala je ona. – Da razaznaju apstraktne pojmove.

– Ni to nije isključeno.

– Ali oni su nasilna vrsta.

– I dalje nisi odustala od zdepastih?

– Oni žive u skladu sa prirodom. Imaju sećanje vrste.

– Koje ih opterećuje. Osim toga, možda taj sklad sa prirodom koči stvari.

– Možda. Ali moramo misliti o ovoj planeti.

– Mi imamo ovde misiju. Vreme nam nije neograničeno. Ne možeš da sporiš varnicu inteligencije.

– Ne mogu. Misliš da im damo priliku?

– Mislim.

– Dobro, čoveče – bilo je jasno da se meni obraća – izađi odatle. Nije nama problem da te nađemo u tom žbunju, ili bilo gde.

Bojažljivo sam izašao, a onda se ispravio pred njima. Nisam hteo da pokažem strah. Sada mi se obratio muškarac.

– Sačuvaćeš tu... stvar. Nećemo ti reći šta je, ne bi ni shvatio. Jedno, ipak, moraš znati. Predaćeš ga svom sinu, a on će morati svom. To je veoma bitno, i jednom ćete videti zašto...

Ni ovo nisam sasvim razumeo. Znao sam šta znači reč "sin" - muško dete. Ali samo su majke znale koja su deca njihova. Znali smo da samo muškarac može dati ženi snagu da rodi, ali kako može znati koje je dete njegovo? Bilo ono sin ili ćerka.

– No, razmisli malo... – reče mi on shvatajući moje neznanje. – Ako samo ti daješ snagu ženi neko vreme...

Klimnuo sam glavom. Čudno su me posmatrali narednih meseci, ali mi niko ništa nije ni rekao. Samo sam ja prilazio Zlatokosoj. Ja sam imao onu figuricu, verovatno su mislili da zbog toga imam takve čudne želje. I zbog toga nisu smeli da mi se suprotstave, iako sam radio nešto neprirodno – sprečavao sam prirodno deljenje. Samo je Šupljozubi nešto gunđao o duhovima zveri. Najzad mi se rodio sin. Predamnom je bio sledeći zadatak – da mu kroz nekoliko godina objasnim šta je ovaj artefakt i kako ga mora predati svom muškom potomku. Tako se i dogodilo. Istina, tog potomka nisam ni video. Tada se nije živelo dugo.