четвртак, 02. мај 2013.

Aleksandar Brikner - "O paganstvu kod starih Slovena"


Aleksandar Brikner
Sloveni su došli na Balkan kao pagani i ostali su pagani kroz ceo VI i VII vek. Ali direktnih podataka o njihovoj religiji skoro i nema; nema ni starih hronika. Grci, njihovi susedi i njihovi gospodari, nisu mnogo marili za život i običaje Slovena; više ih je interesovao način ratovanja ovih naroda, koji su se širili po Balkanskom Poluostrvu. Ima, nažalost, svega jedan grčki izvor. To je Prokopije. Taj grčki istoričar iz prve polovine VI veka veli o Slovenima i Antima ovo: „Oni znaju da postoji jedan bog, gromovnik, jedini gospodar sveta, i prinose mu stoku i druge žrtve. Za sudbinu ne znaju, niti smatraju da ona ima ma kakvu moć nad ljudima, već kad im preti bliska smrt ili ih napada neka bolest ili kad kreću u rat, zavetuju se; ako im se ništa rđavo ne desi, odmah prinose žrtve da bi ispunili sve ono što su obećali, u uverenju, da su spasenje iskupili takvom žrtvom. Poštuju i reke, nimfe i razna druga božanstva, a prinoseći žrtve vračaju.“

Ne treba misliti da se ove Prokopijeve reči zasnivaju na autentičnim podacima. U njima nema ničega specifičnoga. Prokopije ne navodi ni jedno ime, ni jedan detalj. Stoga je jasno da se u njegovim rečima ogleda opšte grčko shvatanje paganstva kod varvarskih naroda. Jedino interesantni detalj o poštovanju reka i nimfa nije beznačajan. Sasvim drukčije je svedočanstvo Idrizija, arapskog putnika iz prve polovine IX veka: „Sloveni gaje svinje kao drugi narodi ovce. Svi poštuju oganj, i najviše seju proju. Za vreme žetve sipaju proju iz lonca na kašiku i uzdižu je ka nebu govoreći: „O gospode, ti si taj, koji si nam dao svakidašnji hleb, daj nam ga dakle do kraja.“ Piju medovinu. Kada spaljuju mrtvaca, vesele se, jer tvrde „da se raduju zbog toga, što je njegov gospod izlio na nj svoju milost“. Jasno je da ovo što o Slovenima govori Idrizi ne može biti izmišljeno. Stoga sam i naveo ove njegove reči, iako se one odnose samo na istočne Slovene.
Nijedna grčka hronika ne beleži tačno kad su balkanski Sloveni odbacili paganstvo. To znači da se promena religije na Balkanu vršila tiho, neprimetno. Izuzetak čine tursko-tatarski Bugari, koji su 865. godine najednom primili hrišćanstvo po zapovesti svog kana. Sloveni nisu imali ni hramova ni kipova; kod njih nije postojalo uticajno sveštenstvo, koje bi moglo da se, u zaštitu interesa svoje kaste, odupre hrišćanstvu. Prema tome prevođenje Slovena u hrišćanstvo nije nailazilo na teškoće. Bilo je dovoljno da hrišćanski sveštenik (u unutrašnjosti i na istoku grčki, a na Jadranskom moru latinski), poseče hrast, pod kojim su Sloveni prinosili žrtve, da poškropi osvećenom vodom stenu, u koju je narod gledao kao u svetinju ili da zagnjuri krst u izvor, koji bi tada gubio svoju čudotvornu lekovitost (osobito za oči). Paganstvo iščezava na Balkanu u tišini, i o njemu po hronikama ne bismo ništa znali reći.
Usled laganog širenja hrišćanstva, paganstvo nije odjednom iščezlo. Veliki bogovi su se slavili u izvesno doba godine, u tišini na domu. Stari verski obredi vršili su se po poljima, po šumama i na izvorima. Tako se nova vera vezivala sa starom. Iako je stara vera sve više i više primala hrišćanske osobine, stari paganski običaji nisu napušteni odjednom, tako da su unekoliko očuvani i u današnjem folkloru. Kod ostalih Slovena ovaj proces vršio se drukčije, naročito kod Rusa i baltičkih Slovena. Česi i Poljaci primili su novu veru bez otpora kao i balkanski Sloveni; razlika je u tome, što je poljski vladar, isto kao i bugarski kan, 966. godine, svečano sa celim narodom prešao u hrišćanstvo. Česi su primili hrišćanstvo u drugoj polovini IX veka bez ikakvog otpora i bez ratova, možda preko Moravske; isto tako, ali još ranije, i Slovenci. Kako kod Čeha i Poljaka narodna istorija počinje tek u XII veku, to najstariji hroničar, praški dekan Kozma, ni docnije biskup krakovski, nisu imali šta da zapišu o starom slovenskom paganstvu. Sem toga, oni su kao duhovna lica, zazirali od paganstva, i zbog svojih veza s germanskom i romanskom inteligencijom i zbog svoje zapadne kulturne orijentacije. Narodna vera i narodni verski običaji a i celibat ograđivao ih je od kontakta sa društvenim životom. I Rusija je primila hrišćanstvo zvanično, nekih 30 godina kasnije, od Poljske. I tu se mlado sveštenstvo, u svojoj verskoj revnosti klonilo društvenog života, ali prema ostacima paganstva rusko sveštenstvo zauzimalo je sasvim drugi stav, nego rimska crkva: nije ih uništavalo tako bezobzirno kao Rim, a poznavalo ih je nesrazmerno bolje, jer njih nije, kao katoličke sveštenike u Češkoj i Poljskoj, celibat upućivao na to da raskinu sa društvenim životom; rusko sveštenstvo je stajalo usred društva i živelo njegovim životom. Uza sve to, narodne mase drukčije su se držale među sobom, a drukčije prema sveštenstvu. Stara verovanja se gube; žrtve i zavete već niko ne prinosi, ali narod još nikako nije primao duh hrišćanstva. Tajno je i dalje živeo u staroj veri, delimice sa starim predrasudama i navikama, sećajući se starih blagodeti u polju i kod stada, u miru i u ratu. Ruski narod više je patrijarhalan. Nije na udarcu zapada kao Poljaci i Česi, a i grčki uticaj tu je bio manji nego kod balkanskih Slovena; na ogromnom prostoru, koji je naselio, ruski narod nije lako napuštao stari način života i postao je nekako dvoveran; krstio se i išao u crkvu, a nije hteo da potpuno napusti stare bogove i kultove poštujući ih, iako ne baš javno i glasno. Ruski hroničari su, i po svom načinu života i po svojoj kulturi, nesrazmerno bliži narodu nego češki i poljski; za narod ih vezuje i jezik, jer pišu slovenskim, a ne tuđim, latinskim jezikom. Zato se i ne ustežu da u svojim zapisima pišu o narodnom životu i običajima, koji su mestimično još uvek polupaganski. Iz sasvim drugih pobuda sačuvani su nam neki, isto tako autentični podaci o paganstvu kod baltičkih Slovena. Sloveni na Labi i Odri žestoko su se odupirali hrišćanstvu, koje im je naturano od strane Nemaca, pa je primanje nove vere preko nemačkog sveštenstva ugrožavalo njihovu državnu samostalnost. Graničeći sa Nemcima, a razbijeni na sitne, među sobom zavađene delove, bojali su se Nemaca koji su, iskorišćujući njihovu rascepkanost, polako, ali sigurno i određeno širili ne samo duhovnu vlast nad njima, nego i svetovnu.
Otpor tih Slovena trajao je 300 godina i bilo je vrlo mnogo slučajeva da su, naizmenično, čas primali, a čas odbacivali hrišćanstvo. Zato su nemački hroničari imali i vremena i mogućnosti da upoznaju njihovo paganstvo; gledali su ga svojim očima. Vrlo važno je i to, što su, za razliku od drugih Slovena, baltički Sloveni imali i svešteničku kastu i sjajne hramove, kipove, često ogromne, koje su Nemci i Danci videli i opisali.
Na osnovu tih izvora možemo se upoznati, bar u najgrubljim crtama, s paganstvom Obodrita preko Labe i u Holštajnu,. u Meklenburgu i na baltičkom primorju. Doduše, ti nam izvori govore samo o spoljašnjoj strani slovenske vere i o imenima slovenskih božanstava, pošto nemački duhovnici, već zbog neznanja slovenskih jezika, nisu mogli da proniknu u duh slovenske religije. Ono što znamo o baltičkom i ruskom paganstvu dopušta nam da — bar u izvesnoj meri — stvorimo neku sliku o paganstvu i kod zapadnih Slovena i Slovena na Balkanu. Ali se nameće pitanje: da li smemo smatrati opšteslovenskim ona verovanja o kojima govore ruski i baltički izvori? U vremenu od VI-IX (a ponegde, kao u Rusiji i Poljskoj, do X veka) stara slovenska jezička zajednica već se davno raspala; ponikla su narečja i, prema novim životnim uslovima, menjao se način života, a sa životom i svi pojmovi. To treba imati u vidu, kada se pokušava rekonstrukcija praslovenske mitologije. Ako se na Labi ili u Kijevu pojavljuje reč u istom ili sličnom značenju, smatra se da je ta reč praslovenska, tj. da potiče iz doba prasloveske zajednice. U mitologiji stvar stoji sasvim drukčije; ponavljanje iste reči u dve oblasti ne znači i identičnost funkcije koju ta reč označava; božanstvo koje ima identično ime u dve geografski odvojene oblasti može na jednom mestu imati jedno, a na drugom sasvim drugo značenje i drugu funkciju.
Kod baltičkih Slovena, jedno isto najviše božanstva nosi, prema plemenu kod koga se javlja, sasvim drugo ime. Što je bio u Štetinu i u Primorju (a čak i dalje na jugu, u Brandenburgu) Triglav, nazvan tako prema kipu sa više lica ili glava, to je isto bio Svetovit u Rusiji, Jarovit u Havelesbergu (sveto znači isto što i jaro-, jar, Svetopluk-Jaropluk) i Svarožić u meklenburškom Radgošću. Te razlike nisu samo mesne, nego i vremenske, jer kad su Nemci uništili hram Svarožića, prestao je i njegov kult, a podigao se kult Svetovita i Triglava. Izvesno da su sveštenici, kad je paganski bog obmanuo očekivanja vernih, pokušali da ga ožive pod drugim imenom Triglava, jer Triglav nije mogao biti neko prvobitno božanstvo; zato je mogućno da se pod novim imenom Triglava krije stari Svarožić. U Rusiji nije uopšte bilo kulta božanstva sa više glava, što, možda, predstavlja viši stepen kulture baltičkih Slovena. Izvori o paganskim božanstvima su vrlo oskudni. I šta bismo, najzad, mogli znati o rasprostiranju tih kultova, da se neka imena bogova nisu davala običnim smrtnicima, ne bi li ih ti bogovi uzeli pod svoju zaštitu. Dakle, na osnovu ovih imena mogu se donekle popuniti inače i suviše oskudni podaci o slovenskim bogovima.
Najvažnije od svih zajedničkih imena ljudi u Kijevu i Meklenburgu je ime Svarožić. Neki smatraju da je to ime patronimikon (izvedeno od imena oca) i da prema tome znači „sin Svaroga“, ali to nije tačno. Svarožić je hipokoristikon (ime od milošte), jer imenički nastavak ic, , išt, , ne označava sinove, nego male, mlade, mile. Prema tome, Svarožić znači „mili, dragi Svarog“.
U Rusiji, Svarožić je bio božanstvo vatre (uporedi napred pomenutu vest arapskog putnika Idrizija o poštovanju vatre kod istočnih Slovena). Njemu su žrtvovali žito u peći, u kojoj je sušeno još sasvim nedozrelo žito i molili su Svarožića za milost da žito sazre. Međutim, u meklenburškom Radgošću (Nemci ga pogrešno zovu Retva), taj isti Svarožić bio je u IX i X veku najviše božanstvo. Njegovi tamošnji duhovnici i žreci uživali su najveće poštovanje. Tu su se sakupljali Sloveni sa svih strana, da čuju proročanstva od duhovnika i žreca. Ako su se njihova vračanja podudarala, onda je uspeh bio siguran, a ako se nisu podudarala, odustajali su od namere da nešto preduzmu (duhovnici su proricali po znacima u pepelu, a žreci prolaženjem između višnjevih kočeva).
Lako je razumeti zašto je kult vatre imao taj veliki značaj kod starih Slovena: stara postojbina Slovena leži u močvarnoj oblasti. Drugo je pitanje, da li se taj kult vatre održao i na Balkanu na istoj visini. Nazivi Svarog i Svarožić javljaju se i u Poljskoj kao imena mesta npr. selo Svarožino u poljskom primorju; od istog imena izvedena su imena mesta Svariševo, Svažend, itd. Samo ime svodi se na koren svar-, koji znači svađati se, jer vatra proždire predmet, npr. drvo, svađa se s njim. Svarog je reč proširena nastavkom og, od svar, kao pirog od pir ili inog od in. Pored Svarožića najčešće se spominje Dažbog. Ako je Svarog vatra na zemlji ili možda na nebu (ognjena munja), onda je Dažbog Sunce koje daje bogatu žetvu i kosidbu, priplod u oboru i prinovu u porodici. Sigurnih podataka o njemu ima kod Rusa, ali u Poljskoj je to ime kao ime božanstva izgubljeno. Ipak se to ime očuvalo kao porodično ime u izvesnim porodicama sve do XVII veka. Na Balkanu pominje se u bajkama lice, koje se zove Dajbog, a protivno je bogu. Da li je to ime postalo od paganskog? Kao što je Svarožić bio kultno ime vatre, isto tako je Dajbog predstavljao kult Sunca. To ime znači „daj bogatstvo“, jer je reč bog prvobitno značila bogatstvo (ubogi onaj koji nema boga, isto kao i nebogi). Praslovenski naziv boga, najvišeg nebeskog bića je ili skraćenica od Dažboga, ili je ta reč očuvala prvobitno značenje, tj. bogatstvo, odnosno ono nadzemaljsko biće koje tim bogatstvom raspolaže. Kako baga kod Iranaca (npr. kod Persijanaca) isto tako znači bog, misli se da su Sloveni taj pojam primili od Iranaca; ali to mišljenje nije tačno, pošto kod Slovena nema iranskih pozajmica. U istorijsko doba ogroman prostor deli Irance od Slovena. Pre bi se moglo pretpostaviti da je ta reč došla Slovenima preko njihovih suseda Skita; ali nije sigurno da je reč baga postojala u skitskom jeziku, bar je nema u bezbrojnim skitskim imenima.
O Svarogu (Svarožiću) i o Dažbogu imamo jedan mali spomen. Bugari su preveli hroniku sveta od Sirca Malale na crkveni jezik, po svoj prilici još u X veku; u staroruskom prepisu tog prevoda pominje se kako je neki Grk govorio o Hefajstu i njegovom sinu Heliosu, a zove ih Svarog i Dažbog. Međutim, to je staroruski prepis (iz polovine XIII veka) bugarskog prevoda. Prema tome nameće se pitanje, gde je, da li već u Bugarskoj za vreme cara Simeona, ili u Rusiji, postao tekst ove slovenske glose. U celoj crkvenoj literaturi bugarskoj nema ni najmanjeg traga o staroslovenskom paganstvu. A kakvo je onda bilo paganstvo kod Bugara? Kod vladajuće klase Prabugara nije bilo slovenskog paganstva, bilo je tursko-tatarskog, dakle nije bilo Svaroga niti Dažboga, a na prosti narod niko nije obraćao veću pažnju (služili su se bugarskom, dakle tursko-tatarskom hronologijom). Nasuprot tome, u Rusiji se nisu izgubili podaci o domaćem paganstvu. Ta imena su, dakle, ruskog, a ne bugarskog porekla. U ta dva kultna imena ogleda se važna karakteristika slovenske mitologije. Ona nije ostala na prvobitnom obožavanju prirode, već se popela na viši stepen, tj. na stepen personifikacije prirodnih sila. Svarog i Dažbog dobili su ljudska imena, a sa njima i lik ljudski. I druga slovenska mitološka imena pokazuju taj isti razvitak. Izuzetak čini bog groma Perun. Ali ono što o njemu znamo, znamo samo po ruskim izvorima. Kod drugih Slovena tog je imena ili sasvim nestalo ili ono znači atmosfersku pojavu. Ni kod jednog slovenskog naroda nema traga (osim kod Rusa) o kultu Peruna. Ruski Perun je specifična stvar. Iz ruske hronike tzv. Nestora znamo da se, prilikom sklapanja mira, Kijevska Rusija zaklinjala „svojim bogom Perunom i Volosom, bogom stada“; ali Kijevska Rusija, družina Igora i Vladimira, bila je većim delom sastavljena od Normana, a kod Normana je Perun — Tor (Thor) bio glavni bog. Stoga je mnogo verovatnije da zaklinjanje u dva božanstva treba tako da se rastumači, da se normanska družina zaklinjala Torom — gromom (slov. Perunom), — a slovenska Volosom. Ime Perun javlja se kod ličnih i topografskih imena, kao, na primer, Perunji Vrh, Perunja Vas u Dalmaciji, Perunska Planina kod Kratova, i u imenima biljaka (perunika).
Poznata je stvar da svetog Iliju na Balkanu i u Rusiji poštuju kao gromovnika. Ali se to ne može smatrati kao dokaz da je kult Peruna postojao i da ga je u hrišćansko doba odmenio sveti Ilija. Ruski kult Peruna je jedini kult kod Slovena, koji je tuđeg porekla, a njegovo poreklo je očevidno. To je prvobitno bio kult normanske družine i raširio se među prost slovenski narod u Rusiji. Bilo je više pokušaja koji su išli za tim da dokažu kako Sloveni nisu imali svojih vlastitih kultova. Čim ime nekog slovenskog božanstva nije bilo na prvi pogled jasno, poreklo su mu tražili u stranim jezicima. Ali to nije nauka, to je diletantizam. Ruska hronika nam priča, da je veliki knez Vladimir, utvrdivši svoju vlast, podigao na brežuljku pred dvorom u Kijevu, kipove, najpre Perunu (od drveta sa glavom od srebra i sa zlatnim brkovima), a zatim Horsu. Tih imena na Balkanu nema. Ali Hors je ipak bio slovensko božanstvo. Diletanti tvrde da naziv nije slovenski, što se, tobože, vidi na prvi pogled, i misle da je orijentalnog porekla. Ali to su priče. Van Rusije to se ime javlja kao lično ime, i na Balkanu (kod Srba Hrs, Hrsović) i kod Poljaka, Karsi (kao i mnoga imena mesta izvedena od imena lica). Oblici Hrs i Karsi svode se na prvobitno Skrs, pošto prajezičko sk prelazi u h ili s, ono otpada a ostaje samo k. Šta onda znači ime toga božanstva? U čuvenom „Slovu puku Igorevu“ pripoveda se kako je čarobnik knez Všeslav, u vučijoj koži, pretrčao noćni put velikom Horsu. Možda je Hors kultno ime Meseca, a njegov naziv u vezi sa umanjivanjem, krnjenjem Meseca, jer u svim slovenskim jezicima koren krs, iz koga je izvedeno ime Hors, znači zakržljati. Istina, to je samo hipoteza, ali ona ima to preimućstvo nad ostalim pokušajima što ne operiše orijentalnim elementima, niti se odnosi samo na Sunce, koje nije ništa drugo nego Dažbog.
Oganj (na zemlji i na nebu, munja, grom), Sunce, možda i Mesec, to su tri najvažnije prirodne pojave koje se ogledaju u slovenskoj mitologiji; upotpunjuje ih Veles (ili na ruskom Volos), bog podzemlja, onog sveta. Iz toga sledi, dakle, da su stari Sloveni verovali u zagrobni život. Ali koliko je taj zagrobni život različit od zemaljskog! On je bled, tužan, tih. U određeno vreme, u proleće i jesen, duše pokojnika odlaze iz podzemnog mraka i studeni i dolaze na zemlju u pohode svojima, i traže od njih: jelo, piće, ogrev, kupanje. Samo ime nav znači onaj drugi svet; po češkim izvorima „pošao je u nav“ znači: umro je. Puni čežnje i žudnje za životom i zavideći sreći živih i njihovom bujnom životu, duhovi umrlih tražili su da se i njima nešto udeli i pretili su osvetom, nerodicom u polju i zatiranjem porodice, kad bi ih živi zaboravili i zanemarili svoje dužnosti prema njima. U proleće i jesen, a katkad i usred zime, priređivale su se za duše predaka u svakoj porodici gozbe, i mrtvi su spominjani i pozivani za trpezu; sipalo im se pod sto nešto od obrednog jela i pića; udešavala su im se kupatila, itd. Sve je to ostavljeno preko noći, a ujutro gledali su i radovali su se, ako je nav ostavila traga za sobom, da je duh okusio jela, itd. U tom zagrobnom svetu vladao je, kako se čini, dobri paganski bog Veles (kod Čeha naziv đavola u XV i XVII veku). U Rusiji zvao se i Volos. Ta je reč srodna s litavskom reči za đavola, velinas, Veles, duh umrlih. Ruskom imenu Volos odgovarala bi crkvena reč Vlas, a Vlas je ime hrišćanskog sveca (Blaža), patrona stada. Zbog ruskoga izgovora Volos za Vlas, identično ime ruskoga boga Volosa vezano je za ime hrišćanskog sveca, čuvara stada i zato je i u Rusiji paganski Volos postao, pod hrišćanskim uticajem, zaštitnik stada. Stoga ruska hronika sa izvesnim podsmehom prema paganstvu naziva Volosa „bogom stoke“. Pored svega toga, Rusi su se kleli Volosom i kad je on prestao da bude bog podzemlja. Oni su se kleli njime pri sklapanju primirja, kao što su se normanski Rusi kleli Perunom (Torom). Vrlo je lako dokazati da je Volos prvobitno bio bog podzemlja. Jer Slovenin kad se zaklinje, zahvata rukom zemlju (tj. „posegne“, uporedi reč prisega — zakletva) stavlja na glavu busen, kao da se predaje pod vlast zemlje ako prekrši zakletvu. Ceo niz božanstava: Svarog, Dažbog, Hors, Veles, pripadao je svima Slovenima, dakle i balkanskim Slovenima. Među njima nema ženskih božanstava, nema personifikacija zemlje i vode. Ali vlast nad vodama, rekama i izvorima imali su ženski duhovi, vile, i njihov naziv i njihova funkcija očuvani su u prostom narodu sve do danas. Za Balkan, a naročito za Srbe, karakterističan je kult nimfa i vila; za Bugare već nešto manje. One su se povukle u planine i šume, gde igraju noću u kolu, tako da utabaju zemlju, i niko se ne usuđuje da pregazi te tragove, jer se one svete, iako čine velike usluge onima, koji ih poštuju. One poznaju lekove, pomažu junake na sve načine, i podaju im se. Njihova imena lako se menjaju. Ostali Sloveni, npr. Rusi, zovu vilu rusalka (ružica) prema jesenskom prazniku ruža (latinski praznik rosalia slavi se svečano na Balkanu; odatle i naziv rusalje); njima su se prinosile žrtve. Bilo je i drugih nižih božanstava. U njih spadaju i duše na silu i pre vremena preminulih ljudi.
Slovenin nije znao za antički fatum, koji stoji i iznad bogova, ali je znao za božanstva koja okružju čoveka od kolevke, koji određuju uspeh ili neuspeh u životu. Ta su se božanstva zvala rođaje (u množini, ženska bića), srpske suđenice, a bugarske urisnice. Ta božanstva se zazivaju kod porođaja; ona olakšavaju porod, brinu se za novorođenče, čuvaju njega i porodilju od zlih duhova, a primaju za to od zahvalnih vernika žrtve: med, sir i kašu. Uglavnom ona bde nad nejakim. Da bi se zahvalili bogovima na bogatim darovima, i da bi osigurali sebi za iduću godinu još više, Sloveni su priređivali glavnom bogu (npr. u Rusiji Svetovitu), na početku jeseni svečanost, gde su sveštenici podsticali narod na vernu službu domaćim božanstvima, a vračali o budućem berićetu. Sveštenik je u tu svrhu držao pred sobom medenjak, skoro veličine čoveka, i stojeći iza njega pitao je, da li se on vidi iza medenjaka. Ako je odgovoreno da se vidi, on bi tada poželeo da iduće godine bude medenjak tako velik da se iza njega sveštenik ne može videti. Svugde se verovalo i u kućna božanstva, koja su jako poštovana; ona su čuvala red u kući, staju i obor; nerazdvojna od kuće, prenošena su pri seobi svečano u novu kuću. Nosila su razna imena, prema raznim plemenima, a identifikovana su ili sa kućnom zmijom (koja se sveti za nanesene uvrede) ili sa čovekom, koji se preko dana ne vidi, starcem, kao domaćim duhom, zaštitnikom domaćinstva. On je čuvao domaće ognjište, jer pored javnog poštovanja Svarožića, svako je ognjište zahtevalo specijalni kult. To je bio uži, domaći kult i on se sačuvao, u malo izmenjenoj formi, do danas, kad od kultova velikih božanstava nije ostalo ni traga. To su autentična (iako baš ne nesumnjiva) slovenska božanstva. Neki misle da ih je bilo nesrazmerno više; ali to mišljenje se zasniva, na žalost, na nehotičnom nesporazumu ili namernim izmišljotinama. Npr. Nemci su spominjali 1108. godine nekog boga kod plemena Ljutića, „Pripegala“, ali to nije ništa drugo nego pogrešno napisano ime „Triglava“, koga su Ljutići poštovali u XII veku. Pri kraju toga stoleća ima jedan drugi podatak, koji je takođe dao povoda jednoj neodrživoj tvrdnji. Holštajnski hroničar Helmold spominje nekog „črnoboga“. Zbog toga se pomišljalo na nekakav prvobitni dualizam kod Slovena, tj. da oni poštuju dobre i zle bogove. Međutim, ovaj crni bog nije ništa drugo do hrišćanski đavo, i nema nikakve veze sa prvobitnim verovanjem Slovena, kojima je dualizam bio sasvim tuđ. U XV veku Poljaci su izmislili ceo slovenski Olimp sa Jupiterom, Marsom, Venerom, itd. Da bi klasična imena zamenili domaćim, kovali su ih iz refrena nerazumljivih pesama, i to iz pesama koje su pevane poglavito na Duhove. U XVI i XVII veku izmislili su Nemci „slovenska božanstva, npr. „belog“ boga, kao suprotnost onom tobožnjem „crnom“, a u XVIII veku izmišljen je kod Rusa nekakav „Uslada“, nešto kao latinski Kupido, itd. Falsifikovala su se ne samo imena, nego i kipovi bogova, ali to sve nema direktne veze sa Balkanom. Stoga ne ulazim u pojedinosti; s istoga razloga prelazim preko vrlo sumnjivih opisa tobožnjih slovenskih bogova, koji su Balkanu tuđi.
Ostaju još samo napomene o samom kultu. Sem Prokopija, o kome je bilo reči, o kultu na samom Balkanu nema nikakvih podataka. Prema tome naše kombinacije oslanjaju se na vesti o ostalim Slovenima. U početku Sloveni nisu imali kipova svojih bogova; u najmanju ruku ne postoji zajednički naziv za kip (ovi što postoje, svi su stranog porekla, npr. kip, kumir, balvan itd.). Kod Rusa i baltičkih Slovena kipovi su uvek od drveta, nadljudskih su razmera, a na Balkanu sa više glava (otuda naziv Triglav) i ruku, itd. U Kijevu stajali su na brežuljku, na Baltiku (u Radgošću, Arkoni, itd.) u drvenim dvoranama, odvojenim zavesama. U sredini same dvorane stajao je glavni „balvan“ koga svetovnjaci nisu smeli videti. Drugih hramova nije bilo ili bar mi ne znamo ni jedan specijalni naziv osim tog opšteg. Prvobitno nije bilo ni prave svešteničke kaste, ali već u prastaro doba stariji u porodici ili plemenski poglavica („vladika“) stajao je na čelu litije, ili prinosio žrtve bogovima. Oni su odlivali nešto meda i palili mast, a posle toga su učesnici jeli i pili, igrali i tapšali rukama i pevali obredne pesme. Litije su se zvale žrtve, a onaj koji je njima upravljao zvao se žrec (od glagola žrti — slaviti). U toku vremena javljaju se pravi „sveštenici“ (žreci) koji su proricali i vračali u pepelu. Oni su bili i lekari, rasterivali su bolesti, šapućući prastare formule — bajanja, koje su čak do danas sačuvane, ali sa hrišćanskim nazivima.
Osim stoke i živine (crni petao) prinošeni su bogovima na žrtvu možda i ljudi, ratni zarobljenici, ili kockom izabrani mladići. Za ruske Volose u Kijevu, znamo to sigurno.
Mrtvaci su spaljivani na lomači, nad kojom je podizana mogila. Sa mužem sahranjivana je i jedna od žena (živeli su u poligamiji). Taj je običaj utvrđen kod zapadnih Slovena u VIII-X veku. U Rusiji i na Balkanu nema o tome pomena. Zajedno sa spaljivanjem priređivana je strava tj. „daća“. Od zaostavštine pokojnikove priređivala se velika gozba, a na njoj su bile utakmice u pesničanju, mačevanju, konjske trke, itd. Pobednici su dobijali darove od zaostavštine umrlog i trudili su se da ovi, ukoliko je moguće, budu što veći, da se umrli ne bi žalio na tvrdičluk svojih naslednika. Sa mrtvacem spaljivani su i njegov konj, hrt i najbolje oružje (a docnije samo male imitacije). Oko mrtvaca su igrali maskirani kao životinje. Prastaro je bilo verovanje u vukodlake. To su ljudi, koji se ili privremeno ili zauvek pretvaraju u vukove. Naziv vampira je turansko-bugarski. Pitanje kako je to verovanje došlo na Balkan ne pripada mitologiji nego folkloru.



Нема коментара:

Постави коментар