Ekrem Čabej - "Demonologija i praznoverice kod Arbanasa"

Ekrem Čabej

Kad čovek umre, njegovom životu nije kraj. U Albaniji postoji jako razvijeno verovanje u besmrtnost. U Elbasanu veruju da se duša vraća kući kao leptir. U Đinokastru o Bajramu se ne sme udarati u gočeve blizu groblja da ne bi mrtvi čuli i postali ljubomorni. U istom gradu, kada se bivša verenica nekoga pokojnika udaje, u veče posle venčanja sipaju vode na njegov grob da se ugasi oganj njegove ljubomore. U Elbasanu ostavljaju mrtvacu obuću da bi mogao da pređe dugi put u onaj svet.
Starešina porodične zajednice živi i posle smrti, kao zaštitnik kuće. Ovo verovanje u Arbaniji simbolički se izražava time što se kao i u staroj i novoj Grčkoj unuku obično daje dedovo ime. Njega, u šali, i poštuju kao da je ded. Opšte je verovanje balkanskih naroda da mrtvi žive kao senke, (arb. hie, bug. senište, srphrv. senka, sjen).

Što se tiče verovanja u vampire, tu su Arbanasi i Grci pod uticajem Slovena. Arbansko vurkollák, vurvollák dolazi od slovenskog vukodlak. I druga, pretežno severnoarbanska reč za vampira, lugát, slovenskog je porekla. Vampirom nazivaju mrtvaca koji nije istrunuo. Na 40 dana posle smrti on se diže i počinje da se prikazuje. Spava kraj udovice, i ona začne. Isto veruju i Srbi i Bugari. U Elbasanu zovu luvgát muslimanske mrtvace koji se prikazuju ogromnih nokata, umotani u svoje mrtvačke pokrove, koji proždiru što nađu i dave ljude. U Severnoj Arbaniji vampirima pripisuju i pomračavanje meseca: vampiri grizu i jedu mesec. Zbog toga Malisori pucaju na mesec kad se pomračuje. Slično verovanje postoji u Rumuniji: nekrštena deca idu na mesec i glođu ga. A kada se pomrači, to je znak da ga boli, što ga ti „glodači“ toliko napadaju. I kod balkanskih Slovena, kao i kod Rusa i severnih Germana veruje se da na mesec napadaju dva kurjaka, te se zato mrači. — Da bi se oslobodili vampira, u Arbaniji mrtvaca iskopaju iz groba i spaljuju ga. Zanimljivo ja da je u Južnoj Arbaniji i Grčkoj verovanje u vampire isto; na isti način vrši se i zaklinjanje vampira. S druge strane, i kod Arbanasa i kod Slovena spojila se predstava vampira sa predstavom vazdušnih duhova.


U Arbaniji i u arbanskim kolonijama u Kalabriji prikazuju se i vukodlaci. U Grčkoj se zovu kalikancaros i pojavljuje se u toku dvanaest svetih noći, od Božića do Bogojavljenja. U Arbaniji se pod vukodlakom često podrazumeva prosto vampir.

Praznoverje u Arbaniji vrlo je raznovrsno; nazivi pojedinih pojava i prikaza često su eufemistički. Što je hrišćanima i muslimanima anđeo zaštitnik, to je Malisoru bez razlike vere Ora. Ona ga prati i štiti dok je živ. Ime severnoarbanske zaštitnice junaka u boju, Zâna, nalazi se i kod Aromuna (dzinele). Da pomenemo još Shtoizavallet i Gogól, strašilo za decu. Podzemne lepotice (e bukura e dheut) susrećemo i u Grčkoj (πεντάμορϕη), kod Aromuna, Turaka, Siraca i u Italiji. Paul Krečmer smatra iz jezičnih razloga da su one poreklom iz Arabije. Od ostalih likova arbanskog praznoverja valja pomenuti i vile. One žive u planini, odakle noću dolaze u kuće i odvode lepe dečake i devojčice da igraju s njima. Ko im poremeti veselje, umire na mestu. Verovanje i naziv za veštice (striga) kod Arbanasa je isto kao i kod Aromuna (strigl) i Grka (στρίγλα). U severnoj Arbaniji, veštice su žene koje ubijaju ljude sišući im krv ili jedući im jetru. Lubia, u Đinokastru mëmë lubia (majka Ljubija), rado jede meso male dece. — Zli vodeni duh zove se kod Arbanasa kulšedra. Ona trese zemlju, zatrpava izvore, čupa drveće i ugrožava ljudski rod. Samo ljudi nadčovečanske snage, tzv. drangói, mogu udariti na nju i ubiti je. Stihi, stihjó zamišljaju se kao krilati zmajevi ljudska lika koji bljuju vatru. Kod Arbanasa u Siciliji stiχi znači zmaj, kod Gega oluja.

Najzad, u narodnom verovanju igra važnu ulogu zmija. Ona se u Severnoj Arbaniji smatra čuvarkom blaga. U Tirani se zmijska koža smatra kao lek protiv padavice. Pored toga svaka arbanska kuća ima svoga zaštitnika u obliku jedne debele šarenokože zmije, vitore. Kad u kući izumre muška loza, zmija napušta tu kuću za navek. Zmija se mnogo poštuje i kod drugih naroda. Kućnih zmija i zmijskih parova ima i u nemačkim praznovericama, kao i kod srednjevekovnih Jevreja. U staroj Pompeji zmija se smatrala kao genius patris familias. I u Maloj Vlaškoj postoji kućna zmija (şerpĭ de casă).

Verovanje u urokljive oči rašireno je u Arbaniji kao i po čitavoj jugoistočnoj Evropi. U Arbaniji i Palestini ovu silu imaju naročito plavooki. Po arbanskom i grčkom verovanju urokljiv pogled pogađa ljude kao i lepe konje i kobile. Zbog toga se u obe zemlje pljuje na lepu decu, a Arbanas pljuje i na nokte. Deci vešaju kosti od kornjače oko vrata i ježeve noge o kolevku, a kod Aromuna oko Bitolja krtičine noge. Za odbranu služe i trouglaste amajlije, kao na Istoku. Ali najjače sredstvo je beli luk. Njega su za to upotrebljavali već stari narodi Istoka, Grci i Rimljani, a danas se njime služe još Arbanci, Srbi, Grci, Palestinci, Arabljani, i uopšte ceo Istok. U Đinokastru, ako nekoga pogode urokljive oči, leče ga psećom lobanjom i bajanjem.

Izvor:
Ekrem Čabej, Život i Običaji Arbanasa