 |
| Gustav Majrink |
* * *
Vidite li ovaj mali crni bronzani . kip između svećnjaka, on je bio povod čudnih događaja koji su mi se desili poslednjih nekoliko godina. Uzalud se trudim, on se uvek uporno javlja kao putokaz od kojeg počinje moj put. Vodi li put svetlosti saznanja ili. stiže do sve gorih užasa, to ne mogu da znam, a i ne želim. Želim samo da se grčevito uhvatim za ovo nekoliko kratkih trenutaka predaha, koje mi sudbina pruža pre no što će me podvrgnuti novim mučenjima.
U Tebi, čeprkajući štapom po pustinjskom pesku, slučajno sam iskopao ovaj mali kip. Pošto sam ga zagledao malo pažljivije, obuze me neka bolesna radoznalost. Morao sam da otkrijem šta znači. Neki stari arapski kolekcionar mi reče: ,,To je kopija egipatskog hijeroglifa. Čudan položaj ruku treba da predstavlja neki pokret zanosa, koji ja ne znam.“ Doneo sam kip u Evropu i od tada nema večeri a da ne utonem u beskrajno razmišljanje o tajanstvenom smislu tog predmeta. Obuzimalo me je zloslutno osećanje. Imao sam utisak da se trudim oko nekog odvratnog, nezdravog problema, koji je s đavolskim zadovoljstvom dozvoljavao da se u njega prodire ne stavljajući ozbiljne prepreke mojoj misli, ali prenoseći joj malo-pomalo neku neizlečivu bolest i namećući se tiranski razvoju mog života. Jednog dana, dok sam se bavio nekom beznačajnom pojedinošću, rešenje zagonetke me prostreli tako snažno da sam poskočio. Takve munjevite ideje su kao meteori u našem unutrašnjem svetu, ne znamo im poreklo, a vidimo samo njihovu užarenu svetlost i iznenadni pad. Osećaj straha... a onda slaba kao... kao da neki stranac... gde sam ono stao? Izvinite, u nekim trenucima sam čudno odsutan otkako mi se leva noga oduzela. Dakle, odgovor na sva moja traganja bio je jasno ispisan: podražavati! Ta jednostavna reč probila je zid i izazvala u meni izbijanje ogromne bujice svetlosti. Da, to je bio ključ svih zagonetki, rešenje svih egzistencija, nevidljiva vodeća nit: tajno, automatsko, nesvesno podražavanje bez predaha. Taj moćni i tajanstveni vodič, ćutljivi pilot s maskom na licu je u cik zore stupio na barku mog života, a dolazi iz ponora po kojima naša duša plovi kad duboki san zatvori vrata danu. Sigurno se u kutovima našeg fizičkog bića krije kip demona koji zahteva da se saobrazimo njegovom liku. Podražavati, ta kratka zapovest mi je došla ne znam otkuda i morao sam da je poslušam. Seo sam, dižući ruke iznad glave da bih saobrazio položaj stavu kipa. Spustio sam prste dok nokti nisu dotakli lobanju. Čekao sam i ništa mi se nije desilo, nije bilo nikakvog preobražaja ni u meni ni oko mene. Zagledajući kip izbliza, video sam da su oči zatvorene kao u snu. Prekinuo sam vežbu do noći, tada sam zaustavio zvuk časovnika, legao sam i stavio ruke i šake u isti položaj. Minuti su prošli i ne verujem da sam zaspao. Odjednom mi se učini da je neki zvuk odjeknuo u meni: kao buka velikog kamena koji se kotrlja ka ponoru. Život me je napuštao u skokovima, a i svest kao da mi je povukao u padu taj kamen, koji se kotrljao niz beskrajne stepenice, preskačući stepenike, dva po dva, četiri po četiri, pa još u većim skokovima. I dok je život tako nestajao, vidljiva avet smrti ras-prostirala se mojim bićem. Ono što se potom desilo, neću reći. Niko to nikad neće reći. Smejemo se dobro čuvanoj tajni Egipćana i Haldejaca, tajni koju nijedan od hiljada upućenih nikada nije odao, i zaključujemo da je zakletva morala imati izuzetnu snagu. I sâm sam to mislio nekad. Sad sam shvatio da nije u pitanju događaj iz ljudskog iskustva gde se pojave nižu jedna za drugom. U stvari, nikakva tajna ne vezuje jezik: pomisao da se samo daju naslutiti takve stvari na ovom svetu bila bi dovoljna da sledi srce. Tajna se čuva, jer samu sebe štiti, i zato će biti skrivena dok bude sveta.
Ali ova razmatranja nisu neposredno vezana za strašni udar od koga neću moći da ozdravim. Čim duh prekorači, ma i za tren, uobičajene ograde svesti, sudbina čoveka i sama njegova dela dobijaju drugi smisao. Ja sam živi primer. Od te noći kad sam napustio telo, jer ne umem drugačije da se izrazim, putanja mog života se preobrazila. Moj život, nekad tako lak, sad se odvija usred zagonetnih i užasnih događaja i kao da ide nekom mračnom i nepoznatom cilju. Prosto bi se čovek zakleo da mi neka đavolska ruka dopušta tek u sve manjim razmacima sve kraće predahe. Slike užasa rastu kao da je cilj da se u meni rodi neko novo ludilo i da se laganim i tananim napredovanjem ukoreni u mom biću. To ludilo niko spolja ne može da primeti, čak ni da ga nasluti, samo žrtva za njega zna po mukama koje trpi. U danima posle mog prvog opita došao sam do zapažanja, koja sam prvo smatrao običnim halucinacijama. Čuo sam čudne zvuke, jake i piskave, koji su cepali uobičajene ritmove, primećivao sam treperave svetlosti, koje nikad ranije nisam video. Tajanstvena bića su se javljala iznenada preda mnom, a da ih drugi ljudi nisu mogli ni videti ni osetiti. Ta su se bića ponašala sasvim nerazumljivo i nerazumno, obavijena nekim polumrakom. Naglo su se preobražavala — izduživala kao mrtvaci, klizeći kao ljigavi konopci duž oluka. Čučala bi ponekad u glupoj nepomičnosti pod svodovima kapija. Ovo stanje izvanredne vidovitosti ne traje, ono raste ili se gubi kao mesec.
Moje odvajanje od sveta je sve veće, obične želje i nade dopiru do mene kao prigušene, čini mi se da dolaze iz velike daljine, što me učvršćuje u uverenju da mi duša putuje velikim mračnim putem, udaljavajući se od ostalih ljudi. U početku sam dopuštao da me vode došanuta predosećanja. Sad sam primoran da sledim nametnuti put, jer nemam više slobode od upregnutog konja.
I jedne noći sam opet bio odvučen. Nešto me je nateralo da prošetam tihim ulicama četvrti Malastrana. Išao sam bez cilja, osećajući samo ono čudno uzbuđenje koje izazivaju stare kuće. Nema sumornijeg mesta na svetu od te četvrti. Nikad tu nema pravog dana, a ni prave noći, kupa se uvek u nekoj mutnoj i rasplinutoj svetlosti, koja se cedi sa krovova kao fosforescentna isparenja. Uđe čovek u ulicu i vidi samo mrak i mrtvilo. Ponekad se slabački zračak svetlosti probija kroz pukotinu nekog prozora i probada oko kao kakva duga đavolska igla. Iz magle izroni kuća oborenih ramena, zabačenog čela, gleda praznim dupljama tavanskih prozora u noćno nebo, kao ranjena zver. Pored nje se diže kuća čiji svetlucavi prozori požudno škilje ka bunaru tražeći zlatarevo dete, koje se pre sto godina u njemu udavilo i još tu leži. Kad nastavi put džombastom kaldrmom i ako se iznenada osvrne, čovek bi se zakleo da ga iz mračnih kutova vrebaju bleda lica izbezumljenih očiju. A ta lica stoje na visini glave povećeg psa. I nikoga nema na ulici, mrtva tišina vlada. Vrlo stare kapije stiskaju svoje neme usne. Idem duž ulice Tan, gde se nalazi palata grofice Morzin. Tu se, u izmaglici, nakrivila uska, jehtičava i uistinu zlobna kuća. Zastajem i osetim kako me obuzima ono osećanje unutrašnje groznice. U takvim slučajevima osećam da sam pod uticajem neke strane volje i ne znam šta će mi idućeg trenutka biti naređeno.
Malo pogurnuh jedva odškrinuta vrata, uđoh u hodnik i siđoh niz stepenice u neki podrum. Tu se uzde, koje su me vodile, malo olabaviše i nađoh se u mraku s osećanjem neprijatne izvesnosti da sam učinio nešto nesuvislo. Zašto sam sišao niz te stepenice? Zašto moj duh nije mogao da se odupre tim bezumnim podsticajima? Mora da sam bolestan, da, sigurno sam bio bolestan. Ovo me je otkriće radovalo, srećan sam bio što sam poverovao da ništa drugo nije u pitanju i da me nikakva tuđa zlokobna volja ne gura. Ali već idućeg trenutka sam shvatio da sam otvorio vrata, ušao u kuću, sišao niz stepenice ne saplevši se nijednom, kao što bi to učinio samo neko čiji je svaki korak bio siguran, te se moja nada odmah ugasi.
Malo-pomalo oči mi se navikoše na tamu, sad sam mogao da vidim oko sebe. Na jednom stepeniku tih stepenica niz koje sam sišao u podrum, sedeo je čovek, a ja se o njega nisam očešao silazeći, njegovo tupo lice se gubilo u mraku, crna brada mu je pokrivala gole grudi, a i ruke su mu bile gole. Samo su noge bile pokrivene pantalonama ili nekim čaršavom. Šake je bilo grozno videti, bile su iskrenute do položaja pravog ugla. Dugo sam gledao čoveka netremice, bio je nepomičan, obrisi kao da su mu bili urezani u mračnu pozadinu da bi tako ostali sve do nestanka same kuće.
Užasnut, drhteći sav, provukoh se duž hodnika sledeći njegovu krivinu. Dotaknuh zid i osetih pod rukom kao nekakvu rešetku od drveta, sličnu rešetkama uz koje se penju puzavice. Izgleda da ih je bilo mnogo, jer se nađoh u spletu grana i brkova. Ipak je nešto bilo neshvatljivo, te biljke, ili ono što sam ja tako nazvao, kao da su bile pune krvi jer su pod prstima davale utisak životinjskog tkiva. Opet sam opipao i ustuknuh užasnut — osetio sam neki okrugli predmet veličine oraha, hladan pri dodiru, koji je odskakao pod rukom. Pomislih da je neki pauk. U tom trenutku zatreperi odnekud svetlost i za sekundu osvetli zid preda mnom.
Moje uzbuđenje po užasu i grozi premaši i ono najstrašnije što sam osetio tokom čitavog života. Svaki delić mog tela vapio je od neopisivog užasa, nemi vapaj, jer sam bio bez glasa, telo mi je probadala ledena jeza. Stabljika ukrašena brkovima kao u loze i izbrazdana venama puzala se uz zid do tavanice, druga puzavica bila je prekrivena bobicama, te bobice bile su stotine očiju koje me gledahu ukočeno. Oko koje sam dodirnuo još je odskakivalo, drhtalo, uperivši u mene jeziv pogled. Mislio sam da ću se onesvestiti, jurnuh u mrak. Do mene dopre val nekog teškog vonja, kao zemljana isparenja mesta gde ima pečuraka i paprati, kolena su mi klecala, ludački sam se koprcao.
Nešto kao plameni prsten baci slabu svetlost. Beše to usijani fitilj petrolejske lampe koji još jednom zasja. Pritrčah i drhtavim prstima malo odvrnuh fitilj te dobih mali čađavi plamičak. Naglo se okretoh držeći lampu pred sobom, kao da bi ona mogla da me zaštiti. Mesto je bilo prazno. Na stolu je bio neki blistavi predmet. Zgrabih ga kao što bih zgrabio oružja. Bila je to neka laka i hrapava stvar. Ništa se nije micalo. Odahnuh malo umiren. Vrlo oprezno, da ne bih ugasio svoju jadnu svetiljku, osvetlih zid. Svuda je bila ista rešetka, i pošto sam sad bolje video, opazih krvne sudove, vene, uvijene kao brkovi, u kojima je tekla krv kucajući. U tom prepletu su bezbrojne zenice grozno svetlucale. Za trenutak bi narasle i postajale grozne, vodnjikave, nalik na divlje kupine, a njihovi su me pogledi pratili kad bih se pomerio. Oči su bile svih veličina i boja: svetlih i blistavih dužica, dužica mutno plavih kato u konja koji stalno gledaju u nebo, crnih i izbrazdanih dužica kao u bunike. Glavne stabljike su izbijale iz staklenki punih krvi, odatle su crple sok kojim su se napajale. Ugledah sudove pune beličastih komada gde su rasle pečurke prekrivene glatkom kožom. Te pečurke od krvavog mesa podrhtavale su pri najmanjem dodiru. Svi ti komadi otrgnuti od živih tela i složeni sa neshvatljivom veštinom, bili su bez duše, održavali su se u životu i razvijali na čisto biljni način. A ipak su živeli, jer bi se u očima, kad bih prineo svetiljku, zenica sužavala sasvim jasno. Kakav je to đavolski baštovan gajio ovako užasne biljke? Setih se čoveka koji je sedeo na podrumskim stepenicama. Nagonski potražih neko oružje po džepovima i napipah onaj neravni predmet koji sam maločas stavio. Svetlucao je bledo, sav ljuspast. Bila je to šišarka sva od ljudskih noktiju, sasvim ružičastih. Stresavši se od jeze, ispustih je i stegoh zube. Izaći, izaći, čak i ako se čovek na stepeništu probudi i udari me. Već sam bio kraj njega, spreman da se na njega oborim, kad videh da je već mrtav. Telo mu je bilo žuto kao vosak. S njegovih iščašenih šaka nokti su već bili iščupani. Rezovi na grudima i slepoočnicama dokazivali su da je već bio seciran. Hteo sam da prođem kraj njega i učini mi se da sam ga rukom dotaknuo. Istog časa on kao da kliznu niz stepenice i, približivši mi se, odjednom se uspravi savijenih ruku kao mali egipatski kip. Isti stav, imao je isti stav. Ničega se više ne sećam, sem da se lampa razbila. Uspeo sam da otvorim vrata i zloduh Tetanus uze moje drhtavo srce svojim ledenim prstima.
Potom, u nekom polusvesnom stanju, našao sam objašnjenje: čovek je, bez sumnje, bio obešen užetom pritegnutim oko laktova i zahvaljujući tome njegovo je telo, kliznuvši niz stepenice, došlo do tog neobičnog položaja ... A posle ... posle me je neko prodrmao ...
— Gospodin komesar vas očekuje.
Ušao sam u slabo osvetljenu sobu. Na zidu su bile okačene lule, a tu je visio i ogrtač službenika. Bila je to prostorija policijskog komesarijata, jedan me je policajac pridržavao. Komesar je sedeo za stolom, nije me uopšte gledao. On promrmlja:
— Jeste li utvrdili njegov identitet?
— Imao je svoje posetnice pri sebi, mi smo ih uzeli.
To je bio odgovor policajca. Zatim:
— Šta ste tražili u ulici Tan pred otvorenim vratima?
Opet dugo ćutanje.
— Hajde, hoćete li odgovoriti? — ponovi policajac muvajući me.
Nešto sam promrmljao o nekom ubistvu izvršenom u jednom podrumu u ulici Tan. Onda policajac izađe. Komesar i dalje nije gledao u mene, ali se upustio u neko dugo objašnjenje, ja sam razabrao samo ovo:
— Ni govora, doktor Sindarela je veliki naučnik, egiptolog. On gaji Nove mesožderske gljive nepente, drozere... Tako nešto, čini mi se, zar ne?... Ne znam... Trebalo bi noću da ostanete kod kuće.
Iza mene se otvoriše vrata. Okretoh se i ugledah visokog čoveka s kljunom kao u čaplje, egipatskog anubisa. Zavrte mi se u glavi. Anubis reče neku ljubaznost komesaru. On priđe i u prolazu mi šanu na uho:
— Doktore Sindarela . . . doktore Sindarela.
U tom trenutku vrlo važna misao mi prođe kroz glavu, misao koja se odnosila na prošlost, ja je odmah zaboravih. Kad ponovo pogledah Anubisa, ovaj se pretvorio u pomoćnika. Ličio je na pticu. On mi pruži moje posetnice s ugraviranim mojim imenom: „Doktor Sindarela". Sad me je komesar gledao i čuh ga gde kaže:
— Pa to ste vi, trebalo bi da noću ostanete kod kuće.
Pomoćnik me izvede napolje. U prolazu očešah šinjel okačen na zid: ovaj poče lagano da pada, okačen samo za rukave. Senka šinjela na belom zidu digla je ruke iznad glave i ja videh kako i ona pokušava da podražava položaj malog egipatskog kipa.
To je moj poslednji doživljaj, odigrao se pre tri nedelje, od tada sam oduzet, lice mi je podeljeno, i vučem nogu. Uzalud sam tražio usku, jehtičavu kuću odškrinutih vrata. A komesarijat ništa ne zna o događajima te noći.
Izvor: Pjer Mabij, Ogledalo čudesnog (Nolit, Beograd, 1973).
Нема коментара:
Постави коментар