понедељак, 11. јун 2012.

Asasini iz Alamuta


Godine 1090. Hasan-ibn-Sabah osnovao je fanatičnu sektu Asasina. Pre toga je devet godina vrbovao pristalice po severnoj Persiji za tajno muslimansko udruženje egipatskih ismailita i propovedao mržnju protiv seldžučkih vladara.
Alamut
Alamut
Severno od Kazvina, na teško pristupačnom planinskom vencu uz Crno more, vladao je neki mali gorštački knez. Njegov utvrđeni planinski grad Alamut – Orlovsko gnezdo – izabrao je Hasan za svoje sedište. Iako je u njega došao kao sveti isposnik, ubrzo je kraljeva reč postala prazno slovo na papiru. Ali budući da sveci ništa ne prisvajaju bez odštete, dao je on za grad kralju, kad ga je iz njega isterao, doznaku na 3.000 zlatnika, koja je glasila na sultanovu riznicu, a bila isplativa u velikom gradu Dameganu. Dameganski namesnik nije se usudio da odbije ovaj nalog.

Kad je Hasan postao gospodar tvrđave Alamut, naredio je da se u jednoj dolini, sa svih strana okruženoj brdima, izgradi rajski vrt sa pozlaćenim dvorcima, bujnim tropskim biljkama, najukusnijim voćkama i senovitim palmama. Od njegovog dvorca vodio je podzemni hodnik u taj vrt. Među svojim pristalicama birao je zdrave mladiće vrele krvi i čvrste volje. Neki naučnik i hemičar, koji je dobro poznavao dejstvo hašiša i drugih opojnih droga, određivao je koju količinu mladići mogu da podnesu. Kada bi se takav mladić probudio u čarobnom vrtu iz svog hašiškog sna, likovi iz njegovih snova omamljivali su mu i dalje mozak. Obilazile su ga i dvorile najlepše devojke, pevačice, igračice i sviračice. Tom siromašnom gorštaku mašta nikada nije da dočara toliko sjaja i lepote. A kad bi došao do vrhunca zadovoljstva, sve bi se opet pretvorilo u hašiški san – mladić bi se našao na istom mestu na kojem je zaspao. Kad je vernicima sekte pričao o svom doživljaju, svi su znali da je bio u raju, kao što to Koran obećava svim pravovernima koji poginu u borbi za svog gospodara. Hasanova milost pokazala mu je mesto u koje će dospeti, ako umre u službi Šejha-al-Džebela – gospodara Alamuta. Nakon te spoznaje mladić je postajao fedajin, čovek koji žrtvuje život, spreman da preobučen kao trgovac, prosjak ili derviš prevali na stotine kilometara preko brda i dolina, i da ubije čoveka kojeg mu je označio njegov gospodar. Jedino mu je oružje bio bodež, jer on nije hteo da se skriva, nije hteo da potajno izvrši svoj nalog, nego da i sâm pri tom umre. Zapravo, on je i tražio tu smrt, da što pre uđe u raj, da svojim životom otkupi večna zadovoljstva.
Ti su fedajini bili temelj Hasanove moći. On je poznavao i prezirao ljude, a izgarao je od častoljublja da mu se svi klanjaju u strahu i strepnji. Svoju je ličnost obavio nepristupačnom, neprozirnom koprenom slave, nagomilao je oko sebe stare pergamente, tajanstvene spise, astrološke simbole i instrumente. Svaki prekršaj protiv njegovih zapovesti značio je smrt. On sâm nije nikada izlazio iz svoje tvrđave, a viđali su ga samo sledbenici najvišeg ranga. Tu na vrhu klisure vladao je već 34 godine, prateći svaki korak i pokret u islamskom svetu i šireći svoju vlast. Podmićivanjem, preobraćanjem, izdajom dočepao se tvrđava u okolini, raspreo je dalje svoje mreže, razapeo niti po čitavom Iranu, Siriji, Maloj Aziji, sve do Egipta. Svako ko je hteo da odstrani suparnika, kome je neko viši zakrčio put, bio mu je doušnikom, koji mu je javljao tajne iz svog okruženja, planove skovane na dvoru. Fedajin je uvek bio spreman da svojim bodežom zakolje nekog sultana na svečanosti, slavnog vojskovođu na pobedničkoj gozbi, uticajnog činovnika. Ničega se oni ne boje, ništa im nije nemoguće. Nema više tog moćnika koji bi bio siguran za svoj život, jer svuda i svakog trenutka može da sevne bodež tih fanatika koji ne teže ni za čim, nego da posle izvršenog atentata umru pod strelama straže uz bojni poklič: „Mi smo žrtvene životinje našega gospodara!“ A isto tako niko se ne usuđuje da se suprotstavi zapovesti koju mu je poslao Šejh-al-Džebel – „Starac sa gore“, kako su krstaški vitezovi preveli naziv, koji je Hasan-ibn-Sabah dodelio sebi i svojim naslednicima.
Alamut
Alamut
Od njihovog noža poginulo je i nekoliko čuvenih krstaških vitezova, koji su na taj način proširili i po Evropi strah pred „Hašašinima“ – onima, što jedu hašiš. Kada su na primer bavarskog vojvodu Ludviga I 1231. ubili na mostu u Kelheimu, a ubica ni na mučilištu nije izdao svoga nalogodavca, čvrsto se verovalo da je zločin počinio Asasin. Eto dokle je dopro strah pred silom „Starca sa gore“.
U celoj prednjoj Aziji nije bilo nijednog vladarskog dvora, na kome u poslednjih pola stoleća nije nož Asasina priredio krvavu žetvu. Uzalud su islamski sultani i šahovi na desetine puta pokušavali da zatru te krvoloke. Ko nije već tokom prvih priprema izdahnuo pod nožem fedajina, morao je da doživi neočekivane ustanke, nagomilavanje krvavih zlodela, i da konačno uvidi da je strašni Hasan-ibn-Sabah jači od njega.
Samo strah pred mongolskom osvetom prisilio je iranske kneževe da svladaju strepnju pred tom sablasnom sektom i da se pridruže Hulaguu, kad ih je pozvao na borbu protiv Asasina, da ih istrebi „do deteta u kolevci“. Ali ni Mongoli nisu bili u stanju da slome snagu Alamuta.
Tri godine je mongolska vojska, koja je inače znala da pregazi gradove i tvrđave, stajala pred tim neosvojivim planinskim utvrđenjem. Tek kada je umro Šejh-al-Džebel, predao se od gladi njegov slabi naslednik. Ali Mongoli još uvek nisu osvojili 100 asasinskih tvrđava u Elbruskom gorju.
Tada je Hulagu primorao zarobljenog šejha, da izda nalog komandantima tih utvrđenja da otvore kapije i poruše bedeme, a on je poklao posade. Ali kad su počeli da ruše zidine Alamuta, bile su tako tvrde, da su odolele i najjačem alatu. Zarobljenog asasinskog vladara poslao je Hulagu Menkeu u Karakorum, ali usput su ga ubili. To sigurno nisu učinili Mongoli, jer se oni nikad ne bi usudili da dirnu osobu, koju su morali da odvedu ka-kanu. Neko je spalio i tajne spise Asasina, pre nego što su ih se Mongoli dočepali.

Iz knjige: Michael Prawdin  –  Das Erbe Tschingis-Chans (Deutsche Verlags-Anstalt, 1935)

1 коментар:

  1. Asasini nisu narkomani, jer ni jedan narkoman nemože imati takvu koncentraciju i spremnost da izvrši takav složen i spretan zadatak kao što je ubistvo vladara, koga uvek čuva strogo obučena garda.
    Oni se nikada nisu bavili ucenama i nisu bili potkupljivani i uvek su držali tvrdo do svojih načela.
    U pitanju je u stvari vrlo stari, od najstarijih vremena, preobučen u ruho sufitskog, ši´itskog islama, drevni viteški red branioca božijih zakona(univerzalnih načela) i čovekovih prava, kao slobodnog božijeg bića, branioca svih ljudi i slobodnog puka od samovolje njegovih gospodara.

    ОдговориИзбриши