среда, 06. јун 2012.

Saks Gramatik - "Rujanski bog Svetovid i njegov hram"


Monah Saks, zbog znanja latinskog jezika prozvan „Grammaticus“, napisao je na nagovor lundskog nadbiskupa Apsalona „Istoriju Danske“ (Historia Danica) u 16 knjiga. Stariju dansku istoriju sastavio je po narodnim pričama i pesmama. Ovaj odlomak preuzet je iz 14. knjige.

* * *

Ostrvo Rigen (Rujan)
Ostrvo Rigen (Rujan)
Arkona stajaše na vrhu nekog poluostrva; s istoka, juga i severa bejaše utvrđena prirodnim, a ne ljudskom rukom podignutim bedemima, koji su bili poput zidova, a čiji vrh nije mogla da dohvati ni lukom izbačena strela. S tih strana opasavalo ju je i more. A sa zapada grad je zatvarao 50 lakata široki nasip – donja mu je polovina bila od zemlje, a gornja od drveta i naboja. Na severu je ključala izvorska voda, do koje su građani dolazili utvrđenim putem. Usred grada nalazio se plato, a na njemu je mogao da se vidi lep drveni hram, slavan ne samo po bogosluženju, nego i po statui boga koja se u njemu čuvala. Spoljašnjost hrama se isticala brižljivo izrađenom dekoracijom, koja se sastojala od raznih likova, naslikanih na jednostavan i grub način. Ulazilo se samo na jedna vrata. Sâm hram bio je okružen dvostrukom ogradom – spoljna je bila zidana i pokrivena crvenim krovom, dok je unutrašnja stajala na četiri stuba, pa je umesto zidova imala draperije, i nije bila povezana sa spoljnom ničim drugim osim krovom i delimično tavanicom.

U hramu je stajao veliki idol, veći od svakoga ljudskog tela, začudo sa četiri glave i sa isto toliko vratova; od njih su dve gledale napred, a druge dve unazad. Uostalom, činilo se da od glava – i to ne samo od onih spreda nego i onih od pozadi – jedna upire pogled nadesno, a druga nalevo. Bog je imao potkraćenu bradu i šišanu kosu, pa bi čovek pomislio, da je umetnikova ruka želela da prikaže običaj Rujanaca u negovanju glave. U desnici je držao od različitih metala umetnički napravljen rog, koji bi sveštenik jednom godišnje obično napunio suvim vinom da bi iz tečnosti prorekao da li će naredna godina biti rodna. Leva ruka mu je bila savijena i njom se podbočio. Košulja mu se spuštala do butina. Ruke su bile izrađene od različitih vrsta drveta i tako vešto uglavljene u zglobu, da je samo, ako bi se pažljivije posmatralo, moglo da se opazi gde se sastavljaju. Videlo se da se noge oslanjaju na zemlju, ali se nije razaznavalo, na čemu u zemlji stoje. Pored su bile uzde i sedlo, te nekoliko drugih atributa božanstva. Još veće divljenje su izazivali velik mač, njegove korice i držalje, koje je, osim neobičnog, lepo oblikovanog nakita, ukrašavao i spoljašnji okov od srebra. Obredi tokom njegovog praznika tekli su ovim redom:
Svetovid
Svetovid (moderna skulptura na mestu hrama u Arkoni)
Jedanput godišnje, kada bi se prikupila letina, pred božjim hramom priređivao je narod sa čitavog ostrva, bez obzira na poreklo i uzrast, u ime svoje vere veličanstvenu gozbu prinoseći na žrtvu stoku. Njihov sveštenik je, nasuprot običajima, morao da nosi dugu bradu i kosu. Dan pre bogosluženja, pažljivo bi metlom očistio svetilište, u koje je samo on smeo da uđe, a pazio bi da u hramu ni ne diše – kad bi hteo da udahne vazduh, svaki put bi izašao na vrata, da se božje prisustvo ne bi oskrnavilo dahom jednog smrtnika.
Sutradan, kada bi se narod okupio pred ulazom, sveštenik bi uzeo rog i pažljivo ga zagledao – ako je nedostajalo štogod od količine nalivenog vina, smatrao je da će sledeća godina biti nerodna. Kad bi to ustanovio, naredio bi da se letina čuva za predstojeći period; ako bi video da se količina nije smanjila, prorekao bi rodnu godinu. U skladu sa svojim opažanjima, opomenuo bi narod da treba za drugu godinu letinu štedeti ili je bezbrižno uživati. Zatim bi staro vino kao žrtvu izlio pred noge idola, a prazan rog bi napunio novim; pa kao da nazdravlja, poklonio bi se idolu i obrednom molitvom prvo za sebe, zatim i za otadžbinu, tražio blagoslov, a za građane blagostanje i pobedu. Kada bi završio sa molitvom, primakao bi rog ustima, te ga neobično brzo naiskap ispio, a zatim bi ga opet napunio vinom i stavio idolu u desnicu.
Za žrtvu se koristio i medeni kolač velik skoro kao odrastao čovek. Njega bi sveštenik postavio između sebe i naroda i pitao bi Rujance da li mogu da ga vide. Ako bi odgovorili potvrdno, poželeo bi da ga sledeće godine ne vide. Tom molitvom nije tražio sreću ni za sebe ni za narod nego da naredna žetva bude obilna. Isto tako se u božje ime obraćao prisutnom narodu; i kada bi ga opomenuo da revnosno prinosi žrtve tom idolu, obećao bi da će mu pobeda na kopnu i na moru biti obezbeđena kao nagrada za božju službu.
Zatim bi proveli ostatak dana u bogatoj gozbi, koristeći meso od žrtve za svoje zadovoljstvo, jer smatraju da božanstvu posvećene žrtve moraju da služe njihovoj neumerenosti. Takođe veruju da je pobožnost pogaziti treznost, a da je greh ostati trezan. Svake godine bi i muškarci i žene davali novac tom bogu za službu. Od pljačke i plena dobijao je trećinu, kao da su to stekli i dobili uz njegovu pomoć.
Tom božanstvu je pripadalo takođe 300 konja i isto toliko telesnih stražara, koji su na njima odlazili u borbu; a sav njihov plen, koji bi stekli bilo oružjem bilo krađom, davao se svešteniku na čuvanje. On bi od toga plena izabrao raznovrsne dragocenosti i zaključavao ih u kovčege, gde se nakupilo osim silnog novca i velika količina purpura, koji se vremenom pohabao. Ovde je moglo da se vidi i mnoštvo darova, koje su prinosili država i pojedinci tražeći milost pobožnim zavetima. Ovaj idol, koji je obožavala sva Sklavinija, darivali su i susedni kraljevi bojeći se svetogrđa. Među ostalima, počastio ga je vrčem i danski kralj Sven, da umilostivi boga. Ovo je božanstvo imalo i na drugim mestima hramove, kojima su upravljali sveštenici niži po rangu i dostojanstvu. Osim toga, njegovoj imovini pripadao je i jedan beli konj, a smatralo se da je greh iščupati dlaku iz njegove grive ili repa. Samo sveštenik je smeo da ga vodi na ispašu i da ga uzjaše, da ne bi božanska životinja, ako bi je prečesto koristili, izgubila svoju vrednost. Na ovom konju ratuje po mišljenju Rujanaca Svetovid (to je ime idola) protiv neprijatelja svojih svetinja. A to su mislili, pre svega, zato što su ga, iako je boravio u staji, većinom ujutru viđali oznojenog i poprskanog blatom, kao da se vratio s vežbe i prevalio veliki put. I gatalo se preko istog konja ovako:
Kad bi odlučili da zarate sa nekom zemljom, obično bi dvorjani postavili pred hramom koplja u tri reda – u svakom bi se redu koplja zabola i spojila popreko, sa vrhom okrenutim u zemlju; a redovi su bili postavljani na velikom razmaku. Pre polaska u bitku pomolio bi se sveštenik obrednom molitvom pa bi onda izveo zauzdanog konja iz predvorja do kopalja; ako bi redove pred sobom prekoračio prvo desnom a onda levom nogom, smatralo se da je to dobro znamenje; a ako bi makar jedanput zakoračio levom a ne desnom, odustali bi od namere da udare na onu zemlju. I ne bi se krenulo na more, dok se ne bi jedan za drugim videli tragovi od ona tri odlučujuća koraka. Ko bi želeo da se prihvati nekog posla, i taj bi prilikom prvog susreta sa životinjom gatao o svojoj nameri. Ako bi znaci bili povoljni, rado bi krenuo na planirani put; a ako bi bili zloslutni, okrenuo bi se i vratio kući.

Нема коментара:

Постави коментар