недеља, 03. јун 2012.

Lama Anagarika Govinda - "Hodočasnici i manastiri Himalaja"


Budistički hram (Khumbu, Nepal). 
Himalaji nisu samo najveći i najuzvišeniji planinski venac na svetu – venac, koji uliva strahopoštovanje i pri samoj pomisli na njegovo prostranstvo – nego i raskršće najstarijih i duhovno najrazvijenijih civilizacija. Poput nekog džinovskog magneta Himalaji su privlačili najbolje što je nastajalo u svakoj epohi i u svakoj kulturi, stapajući na taj način mudrost i umetnost različitih naroda i epoha, čuvajući njihovo blago u dobro zaštićenim dolinama i u tvrđavama svojih visoravni.
Međutim, iako su te planine predstavljale veliku prepreku fizičkoj snazi i zemaljskim ambicijama mnogih kraljeva i osvajača, one nisu sprečavale kulturni saobraćaj, negovanje i čuvanje prastarih tradicija. Baš naprotiv, one su delovale kao restriktivni faktor, kome je zadatak da sve odabere i usavrši, trebeći žito od kukolja, plavu rudu od zlata, trivijalnost i površnost od iskrenosti i izvornosti. Stoga su planine neka vrsta izazova ljudskom duhu. Samo oni koji su kadri da taj izazov prihvate s čvrstinom i požrtvovanošću, samo oni mogu da odole borbama života.
Izazov planina je dvostruk. S jedne strane, priroda se ukazuje u tako čarobnoj, lepoj i veličanstvenoj odori da su nam, u poređenju s njom, sva ljudska dela sitna i beznačajna. S druge strane, priroda oslobađa svoje okrutne, razorne snage, koje su pravi izazov i ljudskom postojanju.
Ali, što čovek više mora da se bori protiv neprijateljskih prirodnih sila, to je intenzivniji njegov unutrašnji život i njegova stvaralačka mašta. Da bi nekako uravnotežio silne uticaje iz spoljnog sveta, čovek mora da stvori sopstveni unutrašnji svet. To se, međutim, ne odvija na sasvim nezavisan odnosno slučajan način, nego po određenim zakonima: koliko god da čovek produbljuje svoj unutrašnji pogled, toliko sve više otkriva da su to oni isti znakovi, koji su stvorili ritam planina, večnu pesmu reka i vodopada, bes snežnih oluja i tihu lepotu snegova i oblaka. Upravo to otkriće dalo je svetu snagu da prihvati taj dvostruki izazov i na taj način pretvori Himalaje u obitavalište svetih ljudi i mudraca, u utočište svih onih koji traže istinu i lepotu, duhovno i telesno zdravlje.
Duboki paralelizam, koji postoji između duše i tela, te između duhovnih i prirodnih zakona, između spoljnih i unutrašnjih snaga, još je očigledniji u planinama, a od svih planina Himalaji pružaju u tom smislu direktan primer, jer su u njihovom slučaju milenijumi ljudske pobožnosti stvorili atmosferu i tradiciju kojima nema ravne u čitavom svetu. To je atmosfera pobožnosti, a ona je starija od svake organizovane religije i svake dogme, iako su mnoge religije mogle da nastanu u takvoj atmosferi, a mnogi sistemi verske interpretacije da se nametnu toj religioznosti.
„U najstarijoj religiji svaka stvar je bila puna života, i to sasvim prirodno, bez ičega nadprirodnog... Jer svi čovekovi vitalni napori sastojali su se u tome da dođe u dodir sa elementarnim životom kosmosa, planina, oblaka, grmljavine, vazduha, zemlje, sunca – da stupi u opipljiv dodir s neposrednim i upije njegovu energiju, moć i onu čudnu vrstu melanholične radosti! Taj napor za ostvarenjem direktnog i ničim neokaljanog dodira, bez posredstva i posrednika, to je temeljni znak religije.“
Takva je religija zaista univerzalna, a ako takozvana „forma mentis“ naroda sa Himalaja ima išta karakteristično, onda je to upravo njegov način poštovanja te prastare univerzalne religije, koja teče poput moćne reke kroz sve vere i sve tradicije. Upravo taj neposredni dodir s iskonskim životom kosmosa (a mi u našem kratkovidom intelektualističkom pogledu nastojimo nekako da ga uklonimo time što ćemo ga nazvati „primitivnim animizmom“), taj dodir traže svake godine hiljade i hiljade hodočasnika po svetim gorama Himalaja, u obliku verovanja i religioznih simbola.
Pogled iz Darčena na vrh Kailas
Od svih svetilišta razasutih po Himalajima, brdo Kailas (smešteno u transhimalajskom planinskom lancu) smatra se kao najveće i najsvetije među pripadnicima hinduističke i budističke religije, pa prema tome može da pruži tipičan primer.
Bilo da se Kailas naziva „prestolom bogova“ ili „boravištem Sivi i Parvatija“, bilo da se označava kao „Mandala svih Dhyani – Buddhasa odnosno Mandala Bodhisattvas“, odnosno „Meru“, duhovno središte svih pojava naše zemlje, činjenica koju baš izražava pomoću simboličkog jezika tih različitih tradicija, predstavlja iskustvo, koje je plod jedne više stvarnosti, a ona se opet izražava putem jedne čudne kombinacije prirodnih i natprirodnih pojava; te pojave ne mogu da izbegnu ni oni koji se obično ne nalaze pod uticajem religioznih uverenja. Poput nekoga džinovskog hrama diže se Kailas u pravilnim, vodoravno raspoređenim stubovima, obeležavajući svojom masom središte „Krova sveta“, srce najvišeg hrama, sedište svih kosmičkih sila, visinu koja spaja zemlju i svemir, antenu koja prima i odašilje duhovne energije naše planete.
Veliki ritam prirode prožima sve, i čovek je samo deo njegovog tkanja. Njegova mašta nije više plod individualne fantazije, ona postaje oruđe tih snaga koje upravljaju kretanjem sunca, planeta, okeana, kontinenata, vetrova i oblaka. Mašta tu postaje izraz ravan stvarnosti na planu ljudske spoznaje. Tu se Bogovi, koji su milenijumima počivali u podsvesti ljudskog uma, dok se nisu pretvorili u prozirne senke i prikaze, ponovo dižu pred očima pobožnog hodočasnika: on čuje njihove glasove, vidi njihovo blistavo svetlo i oseća da ih neće izgubiti više nikada, celoga svog života, jer je svestan da se konačno našao licem u lice s Večnošću.
Zato hodočasnik oseća da je okružen mnogim tananim uticajima koji su različite religije opisale kao prisustvo božanskih snaga. Kakvo god bilo njihovo poreklo odnosno definicija, jedno je sigurno: neobičan preobražaj svesti odigrava se na tim visinama, posebno u blizini mesta kojima se od pamtiveka ide u hodočašće. Svako postaje osetljiviji i prijemčiviji novim oblicima stvarnosti. Drugim rečima, bude se i podstiču intuitivne odlike duha.
Upravo zbog toga mnogi od onih koji su osetili zov za pobožnim životom i razmišljanjem znali su da iskoriste te idealne uslove: jedni kao pustinjaci po pećinama i usamljenim mestima, drugi okupljeni u male grupe, odnosno u manastirske zajednice. Razvoj tih zajednica posebno je potpomognut izvrsnom organizacijom tibetskoga budizma, čiji se uticaj proteže na veliki deo Himalaja, daleko van granica užeg Tibeta: od Ladakha na zapadu do Bhutana na istoku.
Dok se hinduistička svetilišta i hramovi božanstava ograničavaju po pravilu na izolovane hramove i na manje kapele podignute duž puteva, upravo u skladu sa naglašeno individualističkim i, prema tome, slabije organizovanim karakterom hinduizma, budistički manastiri, gde god se oni nalazili, postali su najvažniji deo života na Himalajima i nadvisuju sve njegove pejzaže. Tačnije, oni ne dominiraju okolinom, jer se ne čini da je pritiskaju, nego da upravo izviru iz prirode.
Postoji duboki unutrašnji odnos između planina i manastira. Zaista, ti manastiri predstavljaju pravo otelovljenje duha Himalaja. Ono što planinski vrhovi i manastiri imaju zajedničko jeste veličina, jednostavnost, snaga, usamljenost. Te postepeno padajuće linije moćnih brda nailaze svoj odraz u kosim zidinama ove robusne arhitekture.
Ništa bolje ne izražava drevno prožimanje čoveka i prirode od manastira na Himalajima, tih moćnih tvrđava religije, gordo usamljenih na vetrom šibanim vrhovima. U tim divljim krajevima, tibetanski gompasi (manastiri) imaju donekle agresivan izgled, kao da se suprotstavljaju, nevidljivim neprijateljima, sakrivenim na sva četiri kraja horizonta. Odnosno, šćućureni među visokim planinskim lancima, oni izgledaju kao tajanstvene laboratorije u kojima se razvijaju okultne sile. Taj dvostruki izgled odgovara u neku ruku i stvarnom stanju činjenica. Naporno osvajanje sveta koji se po svemu razlikuje od onoga što doživljavamo pomoću čula, ta transcendentalna nauka, ta mistična ostvarenja, dominacija okultnih snaga, sve su to bili razlozi zbog kojih su i podignute ove kulama načičkane tvrđave lama i tajanstveni gradovi sakriveni po lavirintima snežnih bregova.
Gde god lepota, samoća i veličanstvenost stvaraju u čoveku osećaj stapanja i religioznog nadahnuća, svuda se tu mogu naći svetilišta, boravišta pustinjaka, manastiri. Mnoge od njih osnovali su monasi i mistici, koji su se povukli u pećine da bi mogli da meditiraju u miru i čistoći prirode. Te su se pećine s vremenom povećavale, ukrasile freskama po zidovima, pretvorile u prave hramove, oko kojih su podignuta nova boravišta, odnosno prokopana u živoj steni, dok se na taj način nisu osnovali pravi manastiri.
Na drugim mestima su učenici kakvog pustinjaka sagradili kolibe oko kolibe svog učitelja (gurua), bilo na vrhu nekog usamljenog brda, bilo na vrhu neke usamljene hridine, a onda su tu malo pomalo nastajale veće i impozantnije zgrade. Gde su to prilike dozvoljavale dodavani su i hramovi, biblioteke, dvorane za zajedničke sastanke, dvorišta, skladišta i sobe za učenike i goste: tako su nastajali pravi manastirski gradovi u kojima i danas stotine i stotine monaha obavljaju svoju delatnost.
Treći tip manastira predstavljaju oni koji su prokopani u živoj steni. Hramovi, ćelije, hodnici, stepeništa, sve je to usečeno u stenu, a spolja se, i to ne uvek, vide jedino terase i prozori. ponekad ukrašeni dekorativnim statuama. Neki od tih trogloditskih manastira imaju fino izgrađene fasade s balkonima, nagnutim krovovima i drugim arhitektonskim elementima, koji čitavu građevinu čine sličnom lastavičjem gnezdu, obešenom na stenovitoj zidini koja dominira dolinom.
Ti su manastiri najvažnija žarišta kulture, uporišta civilizacije u nepokorenoj izolovanosti unutrašnjosti Himalaja i još dalje, u regionima Transhimalaja. Oni predstavljaju snagu čoveka suprotstavljenu neprijateljskim snagama prirode. Pa ipak, kako sam već rekao, oni predstavljaju savršenstvo prirode na jednom višem stepenu, jer oni iznad svega simbolizuju njen duh. Eto, na taj način se objašnjava njihova arhitektura.
Gompa u Ladakhu
Uprkos primitivnom građevinskom materijalu kojim je prisiljena da se služi, tibetansko-himalajska arhitekture zna da bude veoma efikasna i da dosegne monumentalne razmere, kao što je, na primer, palata nekadašnjih tibetanskih kraljeva u Lahu, odnosno veliki manastiri u Ladakhu, u Spitiju, u Lahaulu i u drugim krajevima Himalaja. U jugoistočnim Himalajima, slične arhitektonske forme se kombinuju sa spuštenim i šiljastim drvenim krovovima, dobro prilagođenim za tu vlažnu klimu. Zajednička crta te arhitektonske raznolikosti jeste njena čvrstina i otpornost, njen čvrst izgled i njena monumentalna veličina. Ona nastoji da istakne što je više moguće strukturu i težinu materije. Ta je vrlina estetski postignuta ne samo upotrebom kosih linija pri gradnji zidova i prozora nego i isticanjem ivica ravnih krovova, kestenjastim i tamnocrvenim porubom, koji otvara tešku vodoravnu liniju (kao podignuta ivica nekog poklopca), pa to neobično snažno ističe belinu i lagani oker zidova na nebeskom plavetnilu. Kad se zgrade naslanjaju jedna na drugu, poput stepenastih terasa, kao što je slučaj kod velikih manastira, ti kestenjasto-crveni krovni venci ostavljaju utisak čudnih interpunkcijskih znakova rečenice, koja raste u sve višem ritmu, ističući ih tako neobičnim efektom. Ista se sredstva upotrebljavaju i prilikom postavljanja malih venaca iznad svakog prozora i terase i iznad ulaznih vrata na pojedinim manastirskim zgradama za koje je i rezervisana ta vrsta dekoracija.
Može se sa sigurnošću dokazati, da je arhitektura ostvarila maksimum efekta uz minimum utroška materijala i tehničkih sredstava. Ona je stvorila tako snažna i plemenita dela koja su mogla da impresioniraju posetioce svake epohe i rase. I zaista, tu sakralnu arhitekturu povezaće hodočasnik s Himalaja zauvek s njihovim večnim vrhovima i dubokim mirom, koji vlada u tim krajevima. On će se s toplinom sećati tih čudesnih tvrđava, koje su tako misteriozno poređane u bojni red, tih bedema religije, u kojima su sve težnje duše našle tako savršen izraz. On će prihvatiti njihov zov u srcu kao neku vrstu talismana dok se i sâm jednog dana možda ne nađe na putu koji vodi ostvarenju večne svrhe.

Нема коментара:

Постави коментар