Neobično proročanstvo Edgara Alana Poa

Edgar Alan Po

Istorija pomorstva zabeležila je jezivu priču o joli "Minjonet" (Mignonette), koja je 1884. godine, pod komandom kapetana Toma Dadlija  napustila Sautempton u Engleskoj i krenula na dugo putovanje do Australije, ali je nastradala u oluji negde u južnom Atlantiku.

U čamcu za spasavanje, na 1600 kilometara od najbližeg kopna i sa malom rezervom namirnica, pored Dadlija, našli su se još i mornar Edvin Stivens i dvojica stjuarta -  Edmund Bruks i Ričard Parker. Nakon 19 dana provedenih bez hrane i vode, posada je postala očajna. Kada je Parker, pošto je popio veću količinu morske vode, pao u delirijum, ostali brodolomnici  odlučiše da ga ubiju i pojedu. Kasnije su pravdali taj postupak činjenicom da je Parker već bio na ivici smrti i da nije imao porodicu koja bi ga oplakivala.

Igdrasil - Drvo Života

Igdrasilu, jasenu, drvetu života koren je duboko u kraljevstvu Hele ili smrti; njegovo stablo diže se do nebeske visine i širi svoje grane po celoj Vasioni. To je Drvo Života. Kod nogu njegovih, u carstvu Smrti, sede tri Norne, boginje sudbe - prošlost, sadašnjost i budućnost, koje zalivaju njegove žile vodom iz svetog izvora. Njegove "grane" sa svojim pupoljcima i lišćem - događaji, patnje, dela, katastrofe - šire se kroz sve zemlje i vremena. Zar nije svaki list njegov istorija jednog života, svako vlakno - delo ili reč? Njegove grane su istorija naroda. Njegovo šuštanje to je brujanje ljudskog života od starina. Tako raste ono, dah ljudske strasti prožima ga, ili bura bruji kroz njega kao glas svih bogova. To je Igdrasil, Drvo Života. Ono je prošlost, sadašnjost i budućnost: što je učinjeno, što se čini, što će se činiti; "beskonačna konjugacija glagola činiti". Gledajući kako kruže ljudske stvari, od kojih je svaka nerazdvojno vezana sa svima, kako je reč koju vam danas govorim pozajmljena ne samo od Ulfile Mezogota, nego od svih ljudi od kako je prvi čovek počeo da govori - ja ne nalazim takvu istinitu sličnost, kao što je predstava toga drveta. Lepa, savršeno lepa i velika.

ARTEFAKT (odlomak)

Tijana Pavlović - ARTEFAKT
(ilustracija iz knjige)

Prvo poglavlje romana "Artefakt" Ivana Vukadinovića  (Skriptorijum, 2012).

1.

Video sam ga na obali reke. Bio je neverovatno lep. Taj oblik, predmet, artefakt, kako će takve stvari mnogo kasnije zvati jer ga nije priroda napravila. Niti je bio napravljen ljudskom rukom, zapravo odmah sam uočio razliku u odnosu na ono što smo sami pravili tih dana.

Bio je veličine oblutka. Oblutke sam i skupljao, tamo na obali Istera, jer bili su dobri za oštrenje sekira. Međutim, materijal od koga je napravljen bio je nekako uglačan, sjajan i mnogo čvršći od bilo kakvog kamena. I oblik je bio prefinjen. Prema njemu su figurice plodnosti koje smo pravili od mekšeg kamenja izgledale neopisivo grubo. Ovo je takođe bila figurica. Imala je po dve ruke i noge, kao i mi, ali tanke i duže u odnosu na trup. Svakako mnogo izraženije nego na našim figurama gde su se patrljci samo nasađivali na ženske obline. I glava je bila čudna – trouglasta sa velikim očima. Uši su bile jedva primetne, a gornji deo ravan, bez nekog nabora koji bi dočarao kosu.

Udvaranje je bilo veoma jednostavno u tim vremenima. Ko bi bio dovoljno jak, zdrav i tako izgledao mogao je samo izraziti svoju nameru sparivanja. Dame su birale. No one koje su izgledale najbolje, čiji je izgled najbolje pokazivao zdravlje, plodnost, unutrašnju snagu, pa i nešto više od toga – one bi često tražile nešto više. Nešto što će im privući pažnju.

Ivan Vukadinović - "Artefakt"

Ivan Vukadinović - "Artefakt"

Radnja novog romana Ivana Vukadinovića "Artefakt" smeštena je na prostor Srbije, pretežno oko Dunava, i kroz osam poglavlja pokriva period od sukoba sa neandertalcima do NATO agresije. Sve događaje iz različitih epoha povezuje glavni junak koji ima sećanja svojih predaka.

"Ivan Vukadinović (1974) se u svojim romanima koji su na granici oblasti naučne i istorijske fantastike vizionarski i smelo poigrava fenomenima vremena i prostora, dok mu je mašta bezgranična.
Ovaj književnik je kompletnu afirmaciju u našoj sredini postigao ubedljivim i zanimljivim romanom AGARTA (Kraljevstvo podzemlja i zemlje).
Svoj ugled potvrđuje romanom ARTEFAKT.
Vukadinović je dobar pisac, koji ima smisla za tečnu, živopisnu i svakom čitaocu pristupačnu naraciju. Priča se guta, pred nama se nižu najrazličitiji i najneobičniji prizori iz nestvarno daleke prošlosti, kao i iz vremena koje se približava našim danima.
Lajt-motiv knjige je artefakt (predmet izrađen ljudskom rukom), koji predstavlja vezivno tkivo knjige, odnosno njenu značenjsku i simboličku dominantu. Artefakt je narativna kopča kojom Vukadinović spaja beskrajno daleke epohe."
(Iz recenzije Danka Stojića)

Skriptorijum, Beograd, 2012, 89 str., broš povez, ćirilica
ISBN 978-86-6313-002-9

Cena: 200,00

Online kupovina:

 Kupindo

Albreht Direr - "Vitez, Smrt i Đavo"

Albreht Direr - Vitez, Smrt i Đavo

„Vitez, Smrt i Đavo“ je jedna od tri Direrove grafike iz 1513-14. godine, poznate kao Meisterstiche (majstorski bakrorezi). Ostale dve su „Melanholija I“ i „Sveti Jeronim u svojoj ćeliji“. Iako ne predstavljaju trilogiju u doslovnom smislu, grafike su tesno povezane i komplementarne, ukazujući na tri vrline srednjovekovne sholastike: religioznu, intelektualnu i moralnu. Grafika „Vitez, Smrt i Đavo“, koju je Direr jednostavno nazvao „Jahač“ (Reuter), otelovljuje stanje moralne vrline. Umetnik je prikaz možda zasnovao na opisu „hrišćanskog viteza“ iz Erazmovog „Uputstva hrišćanskom ratniku“ (Enchiridion militis Christiani), objavljenom 1504. godine. „Da ne biste skrenuli sa puta vrline zato što je on grub i tegoban... i zato što neprestano morate da se borite sa tri podmukla neprijatelja – putenošću, Đavolom i svetovnim zadovoljstvima – predlažemo Vam treće pravilo: sve ove demone i utvare, koji Vas napadaju kao da ste u samom bezdanu Hada, morate ignorisati po primeru Vergilijevog Eneje... Ne osvrćite se za njima.“ Nepokoleban ni Smrću koja stoji pred njim sa peščanim časovnikom u ruci – simbolom prolaznosti života, ni Đavolom koji ga prati u stopu, Vitez mirno prolazi u društvu svog psa. On ide putem pravednika kroz sve životne nedaće ka Bogu koga predstavlja zamak na horizontu. Pas simbolizuje veru, a gušter verski zanos. U tehničkom smislu, konj i jahač, čije je skice Direr uradio još 1498. godine, izvedeni su iz Leonardovog kanona proporcija sa kojim se Direr upoznao tokom svog boravka u Italiji.

H.F. Lavkraft - "Knjiga"

H.F. Lavkraft (1890-1937)

„Knjiga“ je nedovršena Lavkraftova priča koja je prvi put objavljena 1938. u časopisu „Leaves“, godinu dana nakon autorove smrti.


Sećanja su mi prilično zbrkana. Veliko pitanje je i od kada ona počinju, jer ponekad proživljavam užasavajući sled godina koje se protežu iza mene, dok mi se u drugim prilikama čini kao da je sadašnji trenutak bio izolovana tačka u sivoj, bezobličnoj beskonačnosti. Nisam baš siguran ni na koji način saopštavam ovu poruku. Iako sam svestan da je izgovaram, imam nejasan utisak da je neophodna neka neobična i možda strašna meditacija da bi se prenele moje reči do mesta na kojima bih želeo da se čuju. Moj identitet takođe je zbunjujuće maglovit. Čini se da sam preživeo veliki šok – možda na početku nekog potpuno monstruoznog ciklusa mog jedinstvenog i neverovatnog iskustva.
Svi ovi ciklusi iskustva izvirali su, naravno, iz te zagonetne Knjige. Sećam se trenutka kada sam je pronašao na jednom slabo osvetljenom mestu u blizini crne uljane reke nad kojom se stalno kovitlala magla. Ovo mesto bilo je veoma staro i do plafona visoke police pune natrulih knjiga pružale su se unedogled kroz unutrašnje odaje i zidne niše. Osim toga, velike i bezoblične hrpe knjiga bile su naslagane po podu i u grubim sanducima, a na jednoj od tih gomila sam je i pronašao. Nikada nisam saznao njen naslov jer je nedostajalo nekoliko početnih stranica, ali je ležala otvorena pri kraju tako da sam bio u prilici da ugledam nešto što mi je uzburkalo osećanja.

Danse Macabre – Ples Smrti

Bernt Notke - Totentanz (Crkva Sv. Marije, Libek, 1463)

Svest o sveopštem dualizmu koja je prožimala stanovnike Evrope tokom XIV i XV veka imala je svoj opipljiv simbol u bezbrojnim likovnim predstavama „Mrtvačkog plesa“ (franc. Danse Macabre, nem. Totentanz), na kojima vidimo mladiće i starce, žene i decu, seljake i biskupe, kraljeve i prosjake, lude i svece, sve moguće ljudske staleže kako se vrte u divljem kolu, dok im Smrt svira i daje takt. Plastičnije i dirljivije ne može se dočarati način na koji su ljudi u to vreme posmatrali život: Smrt i igra kao dobri drugovi – opojna afirmacija života, teturanje u grob. Danas nam se takvim čini i čitavo ovo razdoblje: mahniti ples osuđenika koji očekuju smrtnu kaznu pokazuje da je čuvena životna radost samo puka euforija bolesnika i lude.
Istoričari smatraju da je „Mrtvački ples“ prvi put prikazan na zidovima grobljanske crkve Saints-Innocents u Parizu 1424-25. godine, a da se iz Francuske ova alegorija o prolaznosti života prenela u Nemačku, Španiju, Portugal, Holandiju i Estoniju. Sudbina jedne od najpoznatijih predstava „Mrtvačkog plesa“, rad nemačkog umetnika Bernta Notkea, verovatno je i najbolji dokaz da ništa nije večno – ova slika koja se nalazila u Crkvi Sv. Marije uništena je 1942. godine tokom savezničkog bombardovanja Libeka.