Grad Is - bretonska Atlantida

Zaliv Duarnenez u Bretanji na čijem mestu se
navodno nalazio grad Is (Ys)

Postoje brojne legende o gradovima i civilizacijama koje su nestale u poplavama ili u talasima mora a da o njihovom postojanju nije sačuvano nikakvo svedočanstvo osim davno zaboravljenih predanja. Verovatno najstarija od tih legendi jeste ona o potonulom kontinentu Atlantidi, koju je zabeležio grčki filozof Platon u svojim dijalozima Timaj i Kritija. Tokom srednjeg veka pominjalo se i iščezlo kraljevstvo Liones (Lyonesse) ili Leonua (Léonois), postojbina keltskog junaka Tristana (Tristram).

Međutim, nijedna od ovih pripovesti ne može da se poredi sa legendom o gradu Is (Ys), prestonici kralja Gradlona Velikog i princeze Dahut, koja se nalazila na jugozapadnoj obali Bretanje, a sada je prekriva more u zalivu Duarnenez (Douarnenez).

Artefije - besmrtni alhemičar

Naslovna strana engleskog
izdanja Artefijeve "Tajne knjige o
kamenu mudrosti" iz 1624. godine

Artefije (Artephius), koji je živeo u dvanaestom veku, bio je jedan od najpoznatijih i najcenjenijih srednjovekovnih alhemičara. Njegovi radovi su uključeni u sve standardne alhemičarske zbirke, kao što su Theatrum chemicum i Manžeova Bibliotheca chemica curiosa, a prevedeni su na francuski i nemački početkom XVII veka. Karl Kristof Schmieder, jedan od prvih istoričara alhemije, popisao ih je i dao njihov sažetak u svojoj Geschichte der alhemie.
Artefijevoj slavi možda je najviše doprinela tvrdnja koju je izneo u knjizi Tractatus de vita proroganda (Traktat o produženju života) da je uz pomoć tajne tinkture, koju je koristio kao lek, dostigao starost od 1025 godina u trenutku kada je započeo pisanje, što bi značilo da je rođen jedno stoleće posle Hrista. Schmieder, pomenuvši ovaj detalj, dodaje: „Velikih li reči! Nijedan drugi majstor medicine nije otišao tako daleko. Ova oholost bi trebalo da oduzme adeptu i pronalazaču svaki kredibilitet. Međutim, oni umereniji veruju da je traktat falsifikat koji se pogrešno pripisuje Artefiju. To je verovatno razlog zašto nikada nije ni bio odštampan nego se može naći samo u rukopisu.“
Osim toga Artefije je tvrdio da je obišao područje Pakla i da je tamo video Tantala kako sedi na zlatnom prestolu. Neki smatraju da je on ista osoba, čiji je život zabeležio Filostrat, ali pod imenom Apolonija iz Tijane, dok drugi kažu da je u pitanju pokršteni Jevrejin, pa mu i Rafael Patai posvećuje posebno poglavlje u svojoj knjizi The Jewish Alchemists.

Neobično proročanstvo Edgara Alana Poa

Edgar Alan Po

Istorija pomorstva zabeležila je jezivu priču o joli "Minjonet" (Mignonette), koja je 1884. godine, pod komandom kapetana Toma Dadlija  napustila Sautempton u Engleskoj i krenula na dugo putovanje do Australije, ali je nastradala u oluji negde u južnom Atlantiku.

U čamcu za spasavanje, na 1600 kilometara od najbližeg kopna i sa malom rezervom namirnica, pored Dadlija, našli su se još i mornar Edvin Stivens i dvojica stjuarta -  Edmund Bruks i Ričard Parker. Nakon 19 dana provedenih bez hrane i vode, posada je postala očajna. Kada je Parker, pošto je popio veću količinu morske vode, pao u delirijum, ostali brodolomnici  odlučiše da ga ubiju i pojedu. Kasnije su pravdali taj postupak činjenicom da je Parker već bio na ivici smrti i da nije imao porodicu koja bi ga oplakivala.

Igdrasil - Drvo Života

Igdrasilu, jasenu, drvetu života koren je duboko u kraljevstvu Hele ili smrti; njegovo stablo diže se do nebeske visine i širi svoje grane po celoj Vasioni. To je Drvo Života. Kod nogu njegovih, u carstvu Smrti, sede tri Norne, boginje sudbe - prošlost, sadašnjost i budućnost, koje zalivaju njegove žile vodom iz svetog izvora. Njegove "grane" sa svojim pupoljcima i lišćem - događaji, patnje, dela, katastrofe - šire se kroz sve zemlje i vremena. Zar nije svaki list njegov istorija jednog života, svako vlakno - delo ili reč? Njegove grane su istorija naroda. Njegovo šuštanje to je brujanje ljudskog života od starina. Tako raste ono, dah ljudske strasti prožima ga, ili bura bruji kroz njega kao glas svih bogova. To je Igdrasil, Drvo Života. Ono je prošlost, sadašnjost i budućnost: što je učinjeno, što se čini, što će se činiti; "beskonačna konjugacija glagola činiti". Gledajući kako kruže ljudske stvari, od kojih je svaka nerazdvojno vezana sa svima, kako je reč koju vam danas govorim pozajmljena ne samo od Ulfile Mezogota, nego od svih ljudi od kako je prvi čovek počeo da govori - ja ne nalazim takvu istinitu sličnost, kao što je predstava toga drveta. Lepa, savršeno lepa i velika.

ARTEFAKT (odlomak)

Tijana Pavlović - ARTEFAKT
(ilustracija iz knjige)

Prvo poglavlje romana "Artefakt" Ivana Vukadinovića  (Skriptorijum, 2012).

1.

Video sam ga na obali reke. Bio je neverovatno lep. Taj oblik, predmet, artefakt, kako će takve stvari mnogo kasnije zvati jer ga nije priroda napravila. Niti je bio napravljen ljudskom rukom, zapravo odmah sam uočio razliku u odnosu na ono što smo sami pravili tih dana.

Bio je veličine oblutka. Oblutke sam i skupljao, tamo na obali Istera, jer bili su dobri za oštrenje sekira. Međutim, materijal od koga je napravljen bio je nekako uglačan, sjajan i mnogo čvršći od bilo kakvog kamena. I oblik je bio prefinjen. Prema njemu su figurice plodnosti koje smo pravili od mekšeg kamenja izgledale neopisivo grubo. Ovo je takođe bila figurica. Imala je po dve ruke i noge, kao i mi, ali tanke i duže u odnosu na trup. Svakako mnogo izraženije nego na našim figurama gde su se patrljci samo nasađivali na ženske obline. I glava je bila čudna – trouglasta sa velikim očima. Uši su bile jedva primetne, a gornji deo ravan, bez nekog nabora koji bi dočarao kosu.

Udvaranje je bilo veoma jednostavno u tim vremenima. Ko bi bio dovoljno jak, zdrav i tako izgledao mogao je samo izraziti svoju nameru sparivanja. Dame su birale. No one koje su izgledale najbolje, čiji je izgled najbolje pokazivao zdravlje, plodnost, unutrašnju snagu, pa i nešto više od toga – one bi često tražile nešto više. Nešto što će im privući pažnju.

Ivan Vukadinović - "Artefakt"

Ivan Vukadinović - "Artefakt"

Radnja novog romana Ivana Vukadinovića "Artefakt" smeštena je na prostor Srbije, pretežno oko Dunava, i kroz osam poglavlja pokriva period od sukoba sa neandertalcima do NATO agresije. Sve događaje iz različitih epoha povezuje glavni junak koji ima sećanja svojih predaka.

"Ivan Vukadinović (1974) se u svojim romanima koji su na granici oblasti naučne i istorijske fantastike vizionarski i smelo poigrava fenomenima vremena i prostora, dok mu je mašta bezgranična.
Ovaj književnik je kompletnu afirmaciju u našoj sredini postigao ubedljivim i zanimljivim romanom AGARTA (Kraljevstvo podzemlja i zemlje).
Svoj ugled potvrđuje romanom ARTEFAKT.
Vukadinović je dobar pisac, koji ima smisla za tečnu, živopisnu i svakom čitaocu pristupačnu naraciju. Priča se guta, pred nama se nižu najrazličitiji i najneobičniji prizori iz nestvarno daleke prošlosti, kao i iz vremena koje se približava našim danima.
Lajt-motiv knjige je artefakt (predmet izrađen ljudskom rukom), koji predstavlja vezivno tkivo knjige, odnosno njenu značenjsku i simboličku dominantu. Artefakt je narativna kopča kojom Vukadinović spaja beskrajno daleke epohe."
(Iz recenzije Danka Stojića)

Skriptorijum, Beograd, 2012, 89 str., broš povez, ćirilica
ISBN 978-86-6313-002-9

Cena: 200,00

Online kupovina:

 Kupindo

Albreht Direr - "Vitez, Smrt i Đavo"

Albreht Direr - Vitez, Smrt i Đavo

„Vitez, Smrt i Đavo“ je jedna od tri Direrove grafike iz 1513-14. godine, poznate kao Meisterstiche (majstorski bakrorezi). Ostale dve su „Melanholija I“ i „Sveti Jeronim u svojoj ćeliji“. Iako ne predstavljaju trilogiju u doslovnom smislu, grafike su tesno povezane i komplementarne, ukazujući na tri vrline srednjovekovne sholastike: religioznu, intelektualnu i moralnu. Grafika „Vitez, Smrt i Đavo“, koju je Direr jednostavno nazvao „Jahač“ (Reuter), otelovljuje stanje moralne vrline. Umetnik je prikaz možda zasnovao na opisu „hrišćanskog viteza“ iz Erazmovog „Uputstva hrišćanskom ratniku“ (Enchiridion militis Christiani), objavljenom 1504. godine. „Da ne biste skrenuli sa puta vrline zato što je on grub i tegoban... i zato što neprestano morate da se borite sa tri podmukla neprijatelja – putenošću, Đavolom i svetovnim zadovoljstvima – predlažemo Vam treće pravilo: sve ove demone i utvare, koji Vas napadaju kao da ste u samom bezdanu Hada, morate ignorisati po primeru Vergilijevog Eneje... Ne osvrćite se za njima.“ Nepokoleban ni Smrću koja stoji pred njim sa peščanim časovnikom u ruci – simbolom prolaznosti života, ni Đavolom koji ga prati u stopu, Vitez mirno prolazi u društvu svog psa. On ide putem pravednika kroz sve životne nedaće ka Bogu koga predstavlja zamak na horizontu. Pas simbolizuje veru, a gušter verski zanos. U tehničkom smislu, konj i jahač, čije je skice Direr uradio još 1498. godine, izvedeni su iz Leonardovog kanona proporcija sa kojim se Direr upoznao tokom svog boravka u Italiji.

H.F. Lavkraft - "Knjiga"

H.F. Lavkraft (1890-1937)

„Knjiga“ je nedovršena Lavkraftova priča koja je prvi put objavljena 1938. u časopisu „Leaves“, godinu dana nakon autorove smrti.


Sećanja su mi prilično zbrkana. Veliko pitanje je i od kada ona počinju, jer ponekad proživljavam užasavajući sled godina koje se protežu iza mene, dok mi se u drugim prilikama čini kao da je sadašnji trenutak bio izolovana tačka u sivoj, bezobličnoj beskonačnosti. Nisam baš siguran ni na koji način saopštavam ovu poruku. Iako sam svestan da je izgovaram, imam nejasan utisak da je neophodna neka neobična i možda strašna meditacija da bi se prenele moje reči do mesta na kojima bih želeo da se čuju. Moj identitet takođe je zbunjujuće maglovit. Čini se da sam preživeo veliki šok – možda na početku nekog potpuno monstruoznog ciklusa mog jedinstvenog i neverovatnog iskustva.
Svi ovi ciklusi iskustva izvirali su, naravno, iz te zagonetne Knjige. Sećam se trenutka kada sam je pronašao na jednom slabo osvetljenom mestu u blizini crne uljane reke nad kojom se stalno kovitlala magla. Ovo mesto bilo je veoma staro i do plafona visoke police pune natrulih knjiga pružale su se unedogled kroz unutrašnje odaje i zidne niše. Osim toga, velike i bezoblične hrpe knjiga bile su naslagane po podu i u grubim sanducima, a na jednoj od tih gomila sam je i pronašao. Nikada nisam saznao njen naslov jer je nedostajalo nekoliko početnih stranica, ali je ležala otvorena pri kraju tako da sam bio u prilici da ugledam nešto što mi je uzburkalo osećanja.

Danse Macabre – Ples Smrti

Bernt Notke - Totentanz (Crkva Sv. Marije, Libek, 1463)

Svest o sveopštem dualizmu koja je prožimala stanovnike Evrope tokom XIV i XV veka imala je svoj opipljiv simbol u bezbrojnim likovnim predstavama „Mrtvačkog plesa“ (franc. Danse Macabre, nem. Totentanz), na kojima vidimo mladiće i starce, žene i decu, seljake i biskupe, kraljeve i prosjake, lude i svece, sve moguće ljudske staleže kako se vrte u divljem kolu, dok im Smrt svira i daje takt. Plastičnije i dirljivije ne može se dočarati način na koji su ljudi u to vreme posmatrali život: Smrt i igra kao dobri drugovi – opojna afirmacija života, teturanje u grob. Danas nam se takvim čini i čitavo ovo razdoblje: mahniti ples osuđenika koji očekuju smrtnu kaznu pokazuje da je čuvena životna radost samo puka euforija bolesnika i lude.
Istoričari smatraju da je „Mrtvački ples“ prvi put prikazan na zidovima grobljanske crkve Saints-Innocents u Parizu 1424-25. godine, a da se iz Francuske ova alegorija o prolaznosti života prenela u Nemačku, Španiju, Portugal, Holandiju i Estoniju. Sudbina jedne od najpoznatijih predstava „Mrtvačkog plesa“, rad nemačkog umetnika Bernta Notkea, verovatno je i najbolji dokaz da ništa nije večno – ova slika koja se nalazila u Crkvi Sv. Marije uništena je 1942. godine tokom savezničkog bombardovanja Libeka.

Malj za veštice (Malleus maleficarum)

Malleus maleficarum
(naslovna strana izdanja iz 1669. godine)

Nakon reformacije evropsko pravosuđe ostalo je isto tako varvarsko, kao što je bilo u 14. i 15. veku, ali je zato poraslo praznoverje. Ranije su đavolovi učenici bili samo Jevreji, Turci i čarobnjaci, a sada je dijabolizovan čitav svet. Papa je antihrist, svaki njegov sledbenik sin je Satane; za katolike Luter je đavolov sluga, a svako ko ga podržava – dete pakla. Osim toga, protestantizam je povećao osećanje greha: niko ne može sa sigurnošću da zna da li je pravedan i da li će se na kraju spasiti. Dobra dela ništa ne vrede, a religija zadaje čoveku preteške zadatke koje, zapravo, niko ni ne može da ispuni. Za doktora Eka i mnoge druge protivnike, Luter je tvrdio da su sklopili pakt s đavolom, dok je Johan Kohleus, kanonik u Breslau izneo optužbu da je Luter rođen od đavola, s kojim je zgrešila Margareta Luter, reformatorova majka. Iz Luterovih bezbrojnih izjava jasno se vidi da je verovao u veštice – „đavolske kurve“ (Teufels-huren), kojima preti sa propovedaonice i proklinje ih zbog njihovog odnosa sa Nečastivim.

Ogam – pismo starih Kelta

Stranica iz Knjige Balimota (1390)
sa objašnjenjem ogamskog pisma

Po svojim grafičkim karakteristikama, najegzotičniji oblik alfabetskog sistema pisanja svakako je pismo starog keltskog stanovništva Britanskih ostrva koje se naziva ogam (ogham). Ono se piše znakovima konstruisanim od jedne do pet vodoravnih ili kosih crtica, koje izlaze iz deblje osnovne vertikalne linije, kao što grane izlaze iz stabla. Takav natpis ostavlja utisak kao da se radi o nekoj grafičkoj šemi. Svako slovo ogama dobilo je svoje ime po nekoj biljci, pa se čitava abeceda naziva još i Beith-Luis-Nin, što u prevodu znači breza-brest-jasen. Poreklo ovog pisma veoma je nejasno, i u nauci postoji veliki broj teorija o njegovom nastanku. Po jednima, ogam je derivat germanskih runa; po drugima, on je grafički izraz govora gestovima, a crtice od jedan do pet, zapravo, predstavljaju pet prstiju ruke; dok treći smatraju da su ga izmislili druidi u Irskoj iz političkih, vojnih ili religioznih razloga, želeći da imaju tajno sredstvo komunikacije.
Do danas je evidentirano oko pet stotina ogamskih spomenika, od kojih je preko tri stotine pronađeno u Irskoj, a oko četrdeset u Velsu. Nastali su u periodu od IV do VII veka n.e., a svi su na irskom jeziku, izuzev nekoliko natpisa iz Škotske sa tekstom na jeziku Pikta. Sami Irci su verovali da njihovo pismo potiče iz biblijskih vremena. U zborniku „Knjiga o osvajanju Irske“ (Lebor Gabála Érenn) navodi se da je ogam izmišljen odmah nakon pada Vavilonske kule zajedno sa gaelskim jezikom.

Izvori:
Zvonimir Kulundžić, Put do knjige (Epoha, Zagreb, 1959)
Ogam (Wikipedia, sr)
Ogham (Wikipedia, en)

Festival mrtvih u Japanu

Brodovi za duše pokojnika

Predstave o sudbini pokojnika menjale su se u Japanu tokom vremena. Najstarija tradicija govori o Zemlji duhova sa druge strane planina ili o Podzemnom svetu – mračnom kraljevstvu nečistih duša. Sa budizmom stiglo je verovanje u raj i pakao. Oni čestiti mogli su da očekuju boravište blaženih, a grešnici mesto za kaznu. Budisti su takođe verovali i u reinkarnaciju. Duše koje nisu uspele da dosegnu savršenstvo ponovo bi se rodile u odgovarajućem obličju (nakon boravka u nekoj vrsti kosmičkog stovarišta).
Kako se broj budističkih sekti povećavao, tako su one razvijale i različita shvatanja o zagrobnom životu. Međutim, oko jednog važnog pitanja postojala je opšta saglasnost. Kakva god da mu je sudbina, pokojnik je ostajao prisno povezan sa svojom porodicom. Zaista, on je i dalje bio član domaćinstva kome je trebalo odavati počast, obraćati mu se i koga je trebalo hraniti!

Asasini iz Alamuta

Godine 1090. Hasan-ibn-Sabah osnovao je fanatičnu sektu Asasina. Pre toga je devet godina vrbovao pristalice po severnoj Persiji za tajno muslimansko udruženje egipatskih ismailita i propovedao mržnju protiv seldžučkih vladara.

Alamut

Severno od Kazvina, na teško pristupačnom planinskom vencu uz Crno more, vladao je neki mali gorštački knez. Njegov utvrđeni planinski grad Alamut – Orlovsko gnezdo – izabrao je Hasan za svoje sedište. Iako je u njega došao kao sveti isposnik, ubrzo je kraljeva reč postala prazno slovo na papiru. Ali budući da sveci ništa ne prisvajaju bez odštete, dao je on za grad kralju, kad ga je iz njega isterao, doznaku na 3.000 zlatnika, koja je glasila na sultanovu riznicu, a bila isplativa u velikom gradu Dameganu. Dameganski namesnik nije se usudio da odbije ovaj nalog.

Žene-pirati

Život u slobodi pod gusarskom zastavom obuhvatio je još jednu, za mnoge možda neočekivanu, grupu morskih razbojnika: žene-pirate. Tokom XVII i XVIII veka, žene nisu bile tako retka pojava na moru kako se to obično misli. Postoji sasvim utemeljeno predanje o ženama preobučenim u mušku odeću, koje su na taj način tragale za svojom srećnom zvezdom ili pratile muževe i ljubavnike na moru. Mi, naravno, znamo samo za one nesrećnice koje su uhvaćene i otkrivene. Njihove uspešnije sestre odjedrile su u anonimnost. Pa ipak, na piratskim brodovima, po svemu sudeći, plovilo je malo žena. Da ironija bude veća, ova činjenica je verovatno doprinela slomu piratstva – država je relativno lako skršila otpor piratskih zajednica koje su bile raštrkane i po prirodi ranjive, jer je za njih bilo izuzetno teško da održe ili obnove svoje brojno stanje. Nasuprot tome, dužeg veka i daleko uspešniji bili su pirati na Južnom kineskom moru, organizovani u porodične grupe, sa sve ženama i decom na moru – tako da su uvek dolazile nove generacije pirata.¹

Meri Rid mačem probada svog protivnika.

Poput pirata, koji su se generalno deklarisali kao opozicija nastajućim kapitalističkim društvenim odnosima, tako su i neke žene pronašle u piratstvu način da se pobune protiv novih odnosa među polovima. Na primer, Šarlota de Beri, rođena u Engleskoj 1636, prateći svog muža, stupila je u mornaricu obučena kao muškarac. Kada je silom ukrcana na brod ukotvljen u Africi, povela je pobunu protiv kapetana koji ju je obeščastio i bodežom mu je odsekla glavu. Zatim je postala kapetan piratskog broda, koji je krstario duž afričke obale i presretao lađe natovarene zlatom. Bilo je takođe i manje uspešnih žena pirata: vlasti u Virdžiniji sudile su 1726. godine nekoj Meri Harli ili Harvi i trojici muškaraca zbog gusarenja. Sva trojica su osuđena na smrt vešanjem, ali je Harli oslobođena. Njen muž Tomas, koji se takođe bavio istim zanatom, izgleda da je uspeo da izbegne hapšenje. Njih dvoje su godinu dana ranije po kazni prebačeni u kolonije. U Virdžiniji je 1729, tri godine nakon ovog slučaja, zabeleženo još jedno suđenje ženi zbog piratstva. Šestočlana banda poslata je na vešala, uključujući tu i Meri Krikit ili Kričit, koja je sa Edmundom Vilijamsom, vođom pirata, prebačena u Virdžiniju zbog teških krivičnih dela 1728. godine.²

Do or Die - "Piratske utopije"

Do or Die - Piratske utopije

Do or Die - PIRATSKE UTOPIJE
(Liber, Beograd, 2006, broš, 87 str., ilustrovano)

U poštenoj službi život je mršav, nadnice su niske i mnogo se dirinči; u ovoj - bogatstvo i obilje, zadovoljstvo i dokolica, sloboda i moć; pa ko se onda ne bi opredelio za našu stranu, kada je sav rizik, u najgorem slučaju, pogled ili dva sa vešala. Ne,  „veseo i kratak život“ biće moj moto.

piratski kapetan

Bartolomej Roberts

Tokom „Zlatnog doba“ piratstva, u XVII i XVIII veku, posade sastavljene od prvih proleterskih pobunjenika, odmetnika od civilizacije, pljačkale su bogatstvom natovarene brodove na putu iz među Evrope i Amerike. One su operisale iz enklava na kopnu, slobodnih luka – „piratskih utopija“ – smeštenih na ostrvima ili duž obale, tako da se, ipak, nalaze van domašaja civilizacije. Iz ovih minijaturnih anarhija – „privremenih autonomnih zona“ – pirati su sa takvim uspehom pokretali pljačkaške pohode da su izazvali krizu Carstva, ugrožavajući britansku trgovinu sa kolonijama i potkopavajući ekspanziju sistema globalne eksploatacije, ropstva i kolonijalizma.

Čitaonica: Žene-pirati

Cena: 150,00

Kupovina >>

Saks Gramatik - "Rujanski bog Svetovid i njegov hram"

Monah Saks, zbog znanja latinskog jezika prozvan „Grammaticus“, napisao je na nagovor lundskog nadbiskupa Apsalona „Istoriju Danske“ (Historia Danica) u 16 knjiga. Stariju dansku istoriju sastavio je po narodnim pričama i pesmama. Ovaj odlomak preuzet je iz 14. knjige.

* * *

Ostrvo Rigen (Rujan)

Arkona stajaše na vrhu nekog poluostrva; s istoka, juga i severa bejaše utvrđena prirodnim, a ne ljudskom rukom podignutim bedemima, koji su bili poput zidova, a čiji vrh nije mogla da dohvati ni lukom izbačena strela. S tih strana opasavalo ju je i more. A sa zapada grad je zatvarao 50 lakata široki nasip – donja mu je polovina bila od zemlje, a gornja od drveta i naboja. Na severu je ključala izvorska voda, do koje su građani dolazili utvrđenim putem. Usred grada nalazio se plato, a na njemu je mogao da se vidi lep drveni hram, slavan ne samo po bogosluženju, nego i po statui boga koja se u njemu čuvala. Spoljašnjost hrama se isticala brižljivo izrađenom dekoracijom, koja se sastojala od raznih likova, naslikanih na jednostavan i grub način. Ulazilo se samo na jedna vrata. Sâm hram bio je okružen dvostrukom ogradom – spoljna je bila zidana i pokrivena crvenim krovom, dok je unutrašnja stajala na četiri stuba, pa je umesto zidova imala draperije, i nije bila povezana sa spoljnom ničim drugim osim krovom i delimično tavanicom.

Šarl Dil - "Carigrad u srednjem veku"

Vizantijski Carigrad se pružao u istim granicama kao i današnji Istambul. U ogromnom trouglu između Mramornog mora na jugu, dubokog zaliva Zlatnog Roga na severu, sa zapada, sa strane kopna, ograničen ponosnim gradskim zidom koji je ulivao poštovanje; dug više od sedam kilometara, on je bio sagrađen u prvoj polovini V veka po naredbi Teodosija II.

J. Janssonius - Karta Carigrada (Amsterdam, 1640)

Ako hoćemo da predstavimo kakav je bio u srednjem veku, najbolje je, bez sumnje, da ga proučavamo u X stoleću. To je, možda, najsjajnije doba u istoriji Vizantijskog carstva. Za ovo vreme imamo dosta verodostojnih dokumenata: poema Konstantina Rodoskoga o čudesima „kojima se grad kiti kao sa toliko zvezda“, zbornik „Patria“, „Knjiga obreda cara Konstantina VII“. Ovi dokumenti upoznaju nas sa topografijom i sa različitim izgledima grada. Ako popunimo te informacije sa opisivanjima putnika koji su u XII i na početku XIII posetili Carigrad, kao na primer Francuz Ed de Dej, španski Jevrejin Benjamin de Tidel, Rus Antonije Novgorodski i naročito Vilearduen, možemo da predstavimo dosta tačno kakav je bio grad, koji su Vizantinci nazvali „grad Bogom čuvani“, ili „grad“ sasvim kratko; Carigrad je, zaista, toliko vekova bio jedinstveni veliki grad hrišćanskog sveta.

Lama Anagarika Govinda - "Hodočasnici i manastiri Himalaja"

Budistički hram (Khumbu, Nepal). 

Himalaji nisu samo najveći i najuzvišeniji planinski venac na svetu – venac, koji uliva strahopoštovanje i pri samoj pomisli na njegovo prostranstvo – nego i raskršće najstarijih i duhovno najrazvijenijih civilizacija. Poput nekog džinovskog magneta Himalaji su privlačili najbolje što je nastajalo u svakoj epohi i u svakoj kulturi, stapajući na taj način mudrost i umetnost različitih naroda i epoha, čuvajući njihovo blago u dobro zaštićenim dolinama i u tvrđavama svojih visoravni.

Međutim, iako su te planine predstavljale veliku prepreku fizičkoj snazi i zemaljskim ambicijama mnogih kraljeva i osvajača, one nisu sprečavale kulturni saobraćaj, negovanje i čuvanje prastarih tradicija. Baš naprotiv, one su delovale kao restriktivni faktor, kome je zadatak da sve odabere i usavrši, trebeći žito od kukolja, plavu rudu od zlata, trivijalnost i površnost od iskrenosti i izvornosti. Stoga su planine neka vrsta izazova ljudskom duhu. Samo oni koji su kadri da taj izazov prihvate s čvrstinom i požrtvovanošću, samo oni mogu da odole borbama života.

Izazov planina je dvostruk. S jedne strane, priroda se ukazuje u tako čarobnoj, lepoj i veličanstvenoj odori da su nam, u poređenju s njom, sva ljudska dela sitna i beznačajna. S druge strane, priroda oslobađa svoje okrutne, razorne snage, koje su pravi izazov i ljudskom postojanju.

Tacit o religiji Germana

Tacit

9.

Od bogova najviše slave Merkura,¹ kome, u izvesne dane,² prinose čak i ljude na žrtvu;³ Herkulu i Marsu kolju žrtvene životinje.⁴ Jedan deo Sveba prinosi žrtve i Izidi.⁵ Otkuda je i kako došao ovaj tuđinski kult, nisam mogao da saznam; iz toga što boginjine statue naliče na liburnu,⁶ vidi se jedino to da je kult došao sa strane. Germanci ne zatvaraju bogove među zidove,⁷ i ne prave kipove u ljudskom obliku, jer drže da se to ne slaže sa veličanstvom bogova; oni im posvećuju lugove i gajeve, i imenom božjim nazivaju ono neshvatljivo što se može osetiti samo u molitvi.

Tacitova "Germanija"

Tacitova "Germanija"

Tacit - GERMANIJA
(Liber, Beograd, 2010, broš, 83 str.)

Germani su od uvek bili jedan od najuglednijih indoevropskih naroda. Zbog toga nije bez interesa proučiti Tacitovu Germaniju, najvažniji stari spis za proučavanje njihove prošlosti. Ovo u toliko pre što ćemo u običajima starih Germana naći veliki broj neočekivanih paralela za običaje srpskog naroda.
(Veselin Čajkanović)

Čitaonica: Tacit o religiji Germana

Cena: 150,00
Kupovina >>

Leni Rifenštal - "Trijumf volje"

Trijumf volje (1934)

Hitlerova smrt i pad Trećeg Rajha, doveli su do podele zemlje i do Nirnberškog procesa, što je propraćeno ćutanjem i zaboravom. Onda su krenula pitanja. Kako se sve to stvarno desilo? Kako je takav čovek mogao da stekne toliku moć? I kako je jedna grupa ljudi opsednutih trijumfom kroz razaranje ili podjarmljivanje skoro uspela da osvoji svet?
Pokušaji odgovora obično se pozivaju na junkerski ideal i opoziciju novog romantizma prema racionalizmu, i dalje navode Vagnera i Ničea, Versajski ugovor i inflaciju, industrijske magnate koje su počeli da eksploatišu oni koji su to i planirali. Oni su čak izazvali traumu u duši nemačkog naroda i pokrenuli demona u čoveku. Konačni odgovor treba da bude ostavljen istoričarima, mada se neke važne činjenice o nacističkoj psihologiji mogu naći u autobiografiji Hesa, komandanta Aušvica, ili u Ajhmanovom birokratski mehaničkom načinu izražavanja gde se nedostatak humanizma ne može sakriti nikakvim eufemizmima i apstrakcijama. Međutim, teror i slepa pokornost još ne mogu da objasne kako je običan, skroman svet odlučio da prati jednu bandu kriminalaca i kako se sam pretvorio u kriminalce.
Jedan nemački film demonstrira bolje nego bilo koje drugo umetničko delo iz tog perioda, zavodljivu magiju nacizma. On prikazuje poglede usmerene samo u jednom pravcu, prikovane magnetskom privlačnošću. Glavni junak je Adolf Hitler. Na neki način, on je takođe i pokretač filma.

R.L. Stivenson - "Dr Džekil i g. Hajd"

R.L. Stivenson - Dr Džekil i g. Hajd

R.L. Stivenson - DR DŽEKIL I G. HAJD
(Liber, Beograd, 2006, broš, 119 str.)

Marsel Švob je jednom prilikom rekao: „Dva najstrašnija događaja opisana u literaturi su kada Robinzon na usamljenom ostrvu otkriva trag nepoznate noge u pesku i kada, posle buđenja, preneraženi dr. Džekil primeti da je njegova vlastita ruka, ispružena preko čaršava, postala čupava kandža gospodina Hajda.“ Za današnje čitaoce, koji su pojam strašnog i strave stekli čitajući Lavkrafta, Kinga ili Barkera, ova izjava deluje u najmanju ruku neprihvatljivo. Međutim, činjenica da je priča  „ Čudan slučaj dr. Džekila i g. Hajda “  poslužila kao inspiracija i uzor mnogim kasnijim autorima i da je doživela niz filmskih i televizijskih ekranizacija, potvr|uje vrednost ovog Stivensonovog dela u kome je ideja o dvojstvu čovečje prirode potpuno materijalizovana u vidu dva tela jedne iste duše.

Cena: 250,00
Kupovina >>

Bajron & Polidori & Meri Šeli - "Vampir 1816"

Vampir 1816

VAMPIR 1816
Liber, Beograd, 2006, broš povez, 96 str.


1. Lord Bajron, ODLOMAK ROMANA
2. Džon Polidori, VAMPIR
3. Meri Šeli, SMRTNI BESMRTNIK

Jedne olujne večeri 1816. godine, u Vili Diodati na obali Ženevskog jezera, odigralo se neobično takmičenje u kome su učestvovali Lord Bajron, Persi Bis Šeli, Bajronov lični lekar Džon Polidori i Šelijeva ljubavnica Meri Godvin.

Iako je svako od njih imao zadatak da napiše po jednu kratku priču strave sa elementima natprirodnog, to je trebalo da bude nadmetanje isključivo između dvojice pesnika. Međutim, pokazalo se da su autsajderi daleko bolje obavili posao. Od priče Meri Godvin Šeli nastao je roman Frankenštajn, prvo naučno-fantastično delo u istoriji književnosti, dok je Polidorijev Vampir poslužio kao predložak za podžanr vampirske horor priče.

Čitaonica: Predgovor Bajronovom „Vampiru“

Cena: 250,00
Kupovina >>

Milovan Glišić - "Posle devedeset godina"

Napomena: Po motivima Glišićeve pripovetke „Posle devedest godina“ snimljen je 1973. godine film „Leptirica“, a Sava Savanović postao je jedan od najpoznatijih srpskih vampira.

* * *

Još onda kad su Zarožani zaturali vilama orahe na tavan; kad su pojili vrbu i sejali so; kad su išli četomice u planinu te sekli čačkalice da iščačkaju zube; kad su istezali gredu, skakali u jarinu, unosili pregrštima videlo u kuću, i tako dalje... bila je u nekog Živana Dušmana, kmeta u Ovčini, začudo lepa kći. Neki je već počeli i prositi; ali Živan ne da ni pomenuti. Pričaju da se i pobio s nekim proscima... Ko zna, lažu, može biti!
Kako bilo da bilo, tek Živan počeo od neko doba mnogo vrčati na svoju kćer. On, istina, viče i na ostalu čeljad po kući, ali se ni na koga ne oseca onako kao na nju.
Jedno jutro, baš kad beše zajmila ovce da istera na popas, a Živan izlete iz kuće, pa se prodera:
– Čuješ ti, more Radojka!
– Čujem, tajo! – odgovori ona polako, a nešto pretrnu.
– Ako te još jednom vidim s ovcama pod onom lužinom, slobodno ne idi mi kući!... Šta ćeš tamo? Zar nema paše i po drugim brdima?
– Ta... ono... ima... – zamuca Radojka.
– Ima, jakako! Ali nema onog dronje, onog Strahinje, što povazdan ćurlika u dvojnice!... Ako li ga domčam – oderaću ga!
Radojka samo, obori oči, pa zadrhta kao prut.
– Goni te ovce gore u gaj! – poviknu Živan, pa se vrati u kuću kao smušen.
Ona se uputi najlak s ovcama naviše, pošav u gaj što beše odmah iznad kuće. Počesto se obzirala i osluškivala.
U kući se diže čitava vreva. Živan praska i viče, rekao bi, sve pobi. Dvoje dece pobeže napolje plačući.
Radojka okupi ovce malo brže, samo da odmakne, da ne čuje taj rusvaj. Bila je to skromna i mirna devojka, kao jagnje.
Živan je bio naopak čovek, zato su ga i prozvali – Dušman. Voleo je svaditi se s čovekom nego popiti čašu rakije. Često hoće i da se pobije. Otkako su ga okmetili – lepo čovek pobesne!...
Radojka već izbi s ovcama iz gaja gore na rudinu, pa ih pusti te se pasom spustiše do bukvika s onu stranu brda. Tu baš pored putanje seoske sede na travu, izvadi pletivo iz pletivačice i uze plesti. Nije obišla ni dve-tri igle, a bahnu ozdo iz bukvika Strahinja, te pred nju.
– Uh, Strahinja, ala me uplaši! – reče Radojka i osvrte se plašljivo.
– A zar ti ovde izjavila ovce? – upita Strahinja smešeći se.
– Prođi me se, more; tajka da me u top metne!
– Znam, ne da ti da se sastaneš sa mnom.
– Čisto zebem da ne naiđe otkud... Ostade kod kuće. Čini mi se pobi onu čeljad... Ja pobegoh da ne slušam.
– Rčin čovek!... – reče Strahinja.
– Htede se jutros pobiti sa čiča-Sredojem...
– A zar je dolazio? – upita Strahinja brzo i kao trže se malo.
– Ko?
– Pa čiča Sredoje.
– Rano jutros; tajka se tek umio, a on dođe.
– Pa?
– Pa ne znam šta su razgovarali... Tek tajka se beše nešto razvikao. Čika Sredoje iziđe, pa čisto ljutito reče: "Šta drobiš tu? Ako sam ti pomenuo, nisam ti glavu razbio..." I ode, a ne reče ni zbogom!
– Odista veliš? – upita Strahinja kao ne verujući.
– Bogami, odista.
– Baš bih voleo da mi to nisi kazala... – reče i nešto se okari.
– A što? – upita Radojka kao začuđeno.
– Tako!... – odgovori Strahinja, pa se zamisli.
Taman Radojka zausti da ga nešto upita, dok ti se pomoli ozgo putanjom Živan, pa podviknu:
– A, tu li si, lolo!...
– Bež', Strahinja! – vrisnu Radojka, pa pobeže k ovcama u stranu.
– Kući se vuci! – dreknu Živan na nju, pa polete k Strahinji cičeći kroza zube: – Stanide, lolo, stani!
Strahinja se beše u prvi mah čisto zabezeknuo i zastao kao ukopan. Ali kad vide da se Živan ne šali, nego još spodbi i poveliki kamen da ga gađa, a on ti zagrebe što igda može kroz bukvik... Sreća njegova te se Živan spotače preko neke klade i ljosnu koliko je dug o ledinu... a ko zna šta bi bilo.
Istina, Strahinja je bio vrlo kuražan i snažan momak. Mučno bi ustuknuo da je bio ma ko drugi; ali Živan je otac Radojkin, pa voli skloniti se...
Dok je Živan ustao iza one klade, nigde Strahinje, ni Radojke, ni ovaca! On se onda uputi putanjom preko bukvika, gunđajući i psujući onako sam. Ode u nečiju njivu da oseca potru. Teško sad potričarima!...
Radojka je već davno stigla s ovcama kući. Ni sama ne zna kud je prošla i kako je došla kod kuće je zatekla svu čeljad zaplašenu. Ona živa premrla od straha!... Ko zna šta je čeka dok se Živan vrati.

Predgovor Bajronovom "Vampiru"

Sujeverje na kome se ova priča zasniva veoma je široko prihvaćeno na Istoku. Izgleda da je među Arapima uobičajeno; na Grke se, međutim, nije proširilo sve do vremena posle pojave hrišćanstva, a svoj sadašnji oblik poprimilo je tek posle rascepa na Latinsku i Grčku crkvu; tada je preovladala ideja da se katoličko telo neće raspasti ako bude sahranjeno na njihovom tlu, iz koje su proistekle mnoge divne priče, koje još imamo sačuvane, o mrtvima koji ustaju iz svojih grobova i hrane se krvlju mladih i lepih. Na zapadu se ova ideja širila, sa manjim varijacijama, preko čitave Mađarske, Poljske, Austrije, i Lorene, gde je postojalo verovanje da vampiri noću popiju izvesnu količinu krvi svojih žrtava, koje zbog toga omršave, gube snagu, i uskoro umiru od sušice, dok se ljudske krvopije ugoje — a njihove se vene, zbog prepunjenosti, toliko rašire da krv počne pomalo da im curi iz raznih telesnih otvora, pa čak i iz samih pora njihove kože.

Lord Bajron

U časopisu „Londonski žurnal”, u broju od marta 1732, nalazimo neobičan, ali, naravno, veoma uverljiv izveštaj o jednom konkretnom slučaju vampirizma koji se, navodno, dogodio u mestu Madrejga u Mađarskoj. U članku se tvrdi da su, posle temeljitih provera, komandant i magistrati tog naselja zaključili, sa potpunom sigurnošću i jednoglasno, da je nekih pet godina pre toga izvesni Hajduk, po imenu Arnold Pol, pred svedocima izjavio da ga je u Kasoviji, na samoj granici sa Turskom Serbijom, napadao vampir, ali da je on našao način da se odbrani, tako što je pojeo izvesnu količinu zemlje iz vampirovog groba i istrljao se vampirovom krvlju. Ova procedura, međutim, nije sprečila da i on sam postane vampir ; jer, nekih dvadeset ili trideset dana posle njegove smrti i sahrane, počele su stizati žalbe mnogih osoba da ih je on napadao; podneta je i krivična prijava da je četiri osobe lišio života. Da bi sprečili dalje nesreće, stanovnici su se prvo konsultovali sa svojim hadagnijem , a onda su iskopali telo i našli (kao što se i smatra da je slučaj kod vampirizma) da je telo sasvim sveže, nimalo istrulilo, i da mu iz usta, nosa i ušiju curi sveža, svetlocrvena krv. Pošto su na taj način pribavili dokaz, oni su i pribegli uobičajenom leku. Zarili su kolac kroz srce i telo tog Pola, u kom trenutku je, po svedočenju svih prisutnih, Pol kriknuo jednako užasno kao da mu se živom to dogodilo. To obavivši, odsekli su mu glavu, spalili su telo, i sasuli pepeo u grob. Iste mere su primenili i prema svim osobama umrlim od vampirizma, da ne bi i te osobe, kasnije, postale vampiri i počele napadati preživele.

Petar Blagojević - prvi srpski vampir

Petar Blagojević, u austrijskim izvorima Peter Plogojowitz, za koga se vezuje legenda da je posle smrti postao vampir, umro je 1725. godine u selu Kisilova, današnje Kisiljevo kod Požarevca.
Izveštaj austrijskog službenika Frombalda o ovom slučaju, objavljen u bečkom časopisu  „Wienerisches Diarium“, verovatno je jedan od prvih pomena vampirizma u Evropi novijeg doba:

Srpsko Podunavlje na jednoj austrijskoj karti iz 1769-72.

„Deset nedelja posle smrti podanika po imenu Petar Blagojević, nastanjenog u selu Kisiljevo u Ramskoj oblasti i sahranjenog u skladu sa srpskim običajima, ispostavilo se da je u istom mestu za sedam dana umrlo još devet osoba, što starijih što mlađih, i to nakon dvadesetčetvoročasovne bolesti. A svi oni su izjavili još za života, istina na samrtnoj postelji, da im je gorepomenuti Blagojević, koji je preminuo deset nedelja ranije, dolazio u snu, spuštao se na njih i davio ih, pa su morali da pokleknu pred ovim duhom. Ostali podanici su bili veoma uznemireni, čemu je posebno doprinela činjenica da je žena pokojnog Blagojevića izjavila da se njen suprug vratio i tražio opanke ili cipele, a da je onda napustio Kisiljevo i otišao u drugo selo. Pošto se ovakvi ljudi (koje oni nazivaju vampirima) mogu prepoznati po različitim znacima, kao što su telo koje se ne raspada, boja kože; kosa, brada i nokti koji i dalje rastu, podanici su jednoglasno odlučili da otvore grob Petra Blagojevića i da provere da li se na njegovom telu mogu videti gorepomenuti znaci.