Oznake za Jevreje u srednjem veku

Jevreji iz Vormsa sa
žutim krugom (XVI vek)

Tokom srednjeg veka u većini evropskih zemalja primenjivali su se restriktivni zakoni protiv Jevreja koji su, između ostalog, nalagali pripadnicima ovog naroda da nose posebna obeležja kako bi se razlikovali od hrišćana. Najčešća oznaka bio je krug, žute ili crveno-bele boje, a muškarci su morali da pokrivaju glavu specifičnom šiljatom kapom sa kuglom na vrhu.

Rezolucija Kongresa „Orjune“ (Organizacije jugoslovenskih nacionalista) u Splitu, 1. decembra 1923. godine

Skup Orjune na Peristilu u Splitu
1924. godine

Organizacija jugoslovenskih nacionalista osnovana je 25. januara 1921. godine u Splitu pod nazivom Jugoslovenska napredna nacionalistička omladina, a ime menja u ORJUNA u maju 1922. godine kada dobija i novi Statut. Iako su koncept unitarnog jugoslovenstva i stvaranje jedinstvene jugoslovenske nacije bili u osnovi njenog programa, zabranjena je 1929. godine zajedno sa „plemenskim“ strankama i organizacijama protiv kojih se borila.

* * *

Vampir Lisibrada

Napuštena vodenica

Narodno predanje (Čajkanović, Srpske narodne pripovetke, 207, Beograd, 1929) sa istim motivom kao i u priči Milovana Glišića "Posle devedeset godina".

* * *

Bio je pop nekakav, zvali ga Lisibrada, pa umro, a pošlje se povampijerio. A bio jedan mlin u jednoj gori u Vaškovu, i tu je išlo sve te mljelo: sve zamrkni rob [=čovek], ne osvani. Jedan rekao: "Šta ovo može biti? Šta ovo davi i jede ovo roblje? Odoh ja noćas da meljem." Branili mu i ne mogli mu zabraniti, no otišao da melje, pa zasuo žito; žito se mljelo, a on zatvori vodenicu, pa se skloni pod kolo koje se okreće pod vodenicom. Dođe Lisibrada, otvori vodenicu, pa reče: E, jadni Lisibrada, evo četrdeset godina svako si veče imao večerati, a noćas nema!"

Mit o smrti i uskrsnuću Marduka

Vavilonski bog Marduk

Vavilonski tekst iz 2000. godine st.e., koji se danas čuva u Britanskom muzeju, sadrži pripovest o osudi, zatočeništvu, smrti i uskrsnuću boga Marduka, pa ga mnogi stručnjaci dovode u vezu sa hrišćanskim opisom Isusovog stradanja.

Gospoda su Marduka u Gori zatvorili,
I u tamna ga njedra podzemlja uvode,
U domu na kraj Gore su ga ispitivali,
U Goru on odlazi i u podzemlju se sakriva.
Vijesnik njegova vladara trči i gromko pita:
,,Ko izvodi njega?“

Čedomilj Mijatović i potraga za blagom Nemanjića

Čedomilj Mijatović

Čedomilj Mijatović, književnik i istoričar, ekonomista i političar, ostao je upamćen u novijoj srpskoj istoriji prvenstveno po tome što je, kao ministar inostranih dela u vladi Milana Piroćanca, potpisao sa Austro-Ugarskom ozloglašeni Tajni sporazum iz 1891. godine. Osim memoara na engleskom jeziku „The Memoirs of a Balkan Diplomatist“ (London, 1917) i knjige o dinastičkom prevratu u Srbiji „A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia“ (London, 1906), njegovu literarnu zaostavštinu čine jedna obimna studija o despotu Đurđu Brankoviću i nekoliko proznih dela sumnjivog književnog kvaliteta.
U romanu „Rajko od Rasine“ Mijatović pripoveda o srpskom junaku koji u Kruševcu oslobađa iz turskog ropstva Mađaricu Margitu, pa onda, lutajući sa njom po Srbiji, na Vujan planini nailazi na svetogorca Teodosija, čuvara krunskog blaga Nemanjića i Brankovića. Nakon objavljivanja ove pripovesti, 1892. godine, bilo je bezbroj pokušaja da se na području između manastira Vujan i starog vizantijskog utvrđenja na Sokolici, „mitskoj planinini, punoj pećina, zmija i izvora“, uđe u trag skrivenoj riznici srpskih srednjovekovnih vladara, ali to još uvek nikome nije pošlo za rukom.

Ciganske vampirske priče

Mađarski Cigani
(The London Illustrated News, 1878)

Natprirodna bića, kao što su vampir i vampiroglija, pojavljuju se i u ciganskim predanjima, o čemu svedoče tri priče, preuzete iz antologije „Ciganske narodne pripovetke“, koju je sastavio naš poznati etnolog Tihomir R. Đorđević, ali su ovde predstavljena na poseban način koji je u skladu sa mentalitetom i karakterom ovog lutalačkog naroda.



Mladić i njegov pobratim vampir
Imao neki čovek ženu i muško dete, ali mu žena umre i on se oženi drugom. Maćeha kao maćeha nije mogla da trpi pastorka, pa rekne svome mužu: „Ili ja iz kuće ili tvoj sin!“ Čovek za ženinu ljubav da detetu dvanaest dinara i odjuri ga od kuće. Dete otidne u drugu varoš, gde na sred pijace nađe mrtvaca koga niko nije hteo sahraniti, već ko god je prošao mimo njega svaki ga je pljuvao, jer je mnogima za života dugovao, pa i umro ne plativši dug. Videvši to mladić izvadi novce što je od oca dobio te isplati svima što je mrtvac dugovao, a od onoga što mu je ostalo lepo ga sahrani. Pošto je to svršio pođe u drugu varoš. Put ga je vodio pored groblja gde je onog mrtvaca sahranio. Kad bi pored groblja izađe pred njega prerušen onaj čovek što ga je sahranio i zapita ga:  „Ako Bog dâ, pobratime?“ – „Idem u pečalbu“, odgovori mladić. Ovaj se čovek ponudi da idu zajedno, pa tako i pođu i dođu u drugu varoš. U toj varoši beše umrla pašina kći, pa je metnuli u kapelu i svake noći je čuva po jedan čovek. Ali kogod ju je čuvao osvanjivao je mrtav. Onda vampir rekne pobratimu: „Poduhvatit se ti da čuvaš pašinu kćer za tri noći i za tri dana, evo ti ovo pismo, pa ga meti njoj više glave i sve u njega gledaj!“ Mladić se primi, i prve noći ništa mu ne bi. Isto tako i druge noći. Treće večeri rekne mu pobratim: „Gledaj neprestano u pismo, čim petao zapeva pašina kći će izaći iz sanduka, a čim ona izađe, legni ti u sanduk.“ On tako i učini. Čim petao zapeva, devojke izađe iz sanduka, a on brže bolje legne u njega. Devojka ga stane moliti da se digne da opet ona legne, ali on ne htede, već kad svanu odvede je ocu. Kad paša to vide vrlo se obradova i upita ga: „Šta hoćeš da ti učinim?“ Mladić odgovori da je zadovoljan s onim što mu dâ. Paša mu da svoju kćer za ženu, a njega i njegovog pobratima namesti za prve do sebe.

Bitka na Vipavi - Herkul protiv Hrista

Posle (samo)ubistva Valentinijana II 15. maja 392. godine, franački vojskovođa Arbogast imenovao je za cara Rimljanina Evgenija, čoveka skromnog porekla, ali sposobnog i obrazovanog. On je kao retor životario u siromaštvu sve dok nije primljen na dvor, gde su ga obasuli počastima i odlikovanjima. Posljednjih godina Valentinijanove vladavine Evgenije je bio upravnik carske pisarnice (magister officiorum). Da bi udovoljio dvoru primio je hrišćanstvo, ali je u svojoj duši ostao paganin. Zbog toga je i nada ostalih pagana bila usmerena ka Arbogastu i njegovom caru Evgeniju. Oni su ozbiljno pomišljali da je moguće opet oživeti staru religiju. Arbogast je verovao da će učvrstiti presto svoga cara ako obnovi oko njega paganske državne ceremonije. Zato je nagovorio Evgenija da ponovo podigne žrtvenik i kip boginje Viktorije u Senatu i da ukazom vrati hramovima svu otetu zemlju i prihode. U velikim gradovima bilo je još uvek veoma mnogo pagana, a u Rimu i više nego što se obično misli. Vođa paganske stranke bio je Flavijan, ugledan čovek, koga je Evgenije imenovao pretorijanskim prefektom. Da bi po starom običaju očistio grad, obustavio je na tri meseca sva suđenja (justitium), zdušno je slavio sve paganske svetkovine, čak se podvrgao i mitraističkom ritualu pročišćenja bikovom krvlju (taurobolija). Vojsci, koja je i onako bila pretežno paganska i gotovo sasvim varvarska, a koja je sada trebalo da ratuje za bogove, zamenio je na znamenjima krst likom Herkula Pobednika. Alpski klanci, u kojima je trebalo da dođe do odlučne bitke između paganizma i hrišćanstva, između Evgenija i Teodosija I, stavljeni su pod Jupiterovu zaštitu.