Aleksandar Deroko - SREDNJOVEKOVNI GRADOVI U SRBIJI

Srednjovekovni grad Maglič

Srednji vek nam je ostavio u Srbiji dve vrste spomenika arhitektonskog nasleđa. Jedna vrsta tih spomenika su oni već odavno i dobro poznati naši stari manastiri, a druga vrsta su naši srednjovekovni gradovi.
Prirodno je što je monumentalna umetnost manastira tako dobro poznata, jer je ona privlačna svojim raskošnim fasadama i još bogatija zidnim slikarstvom sa unutrašnjosti njenih zidova. Gradovi su ipak manje poznati jer su bili manje privlačni svojim surim kamenim zidovima bez ikakvog ukrasa. Uz to ih je većina već potpuno u ruševinama.
Međutim, i oni ipak zaslužuju da budu malo bolje poznati. Lepote manastira nama, istina, govore o izvanrednim umetničkim sposobnostima naših predaka i vremena između XII i XV veka, ali i ostaci starih gradova mogu mnogo štošta reći. Za njih je vezan .dobar deo naše srednjovekovne istorije. Po njihovim kulama, zidovima i kapijama mi možemo ipak saznati nešto više o životu naših predaka, o društvenim odnosima iz tih davnih vremena, i, uopšte, o tadašnjim prilikama u srednjovekovnoj srpskoj sredini.
Da objasnimo prvo šta podrazumevamo pod reči „grad“. Taj pojam danas označava jedno veliko uređeno naselje, ono što se doskora nazivalo imenom „varoš“. U srednjem veku, kod nas, varoši skoro nije ni bilo, a pojam „grad“ označavao je nešto sasvim drugo.

Jan Potocki - srebrna jagoda za vukodlaka

Jan Potocki

"Začudićete se što se, videvši ove pripreme za samoubistvo, nisam bacio na pehar ili što nisam dozvao u pomoć; i sam se sebi čudim, ili tačnije sasvim sam siguran da me je neka natprirona sila prikovala na mestu, ne dozvoljavajući mi da učinim ni jedan pokret; samo mi se kosa na glavi nakostrešila."

Poput bezbožnog enciklopediste Diega Hervasa, jednog od junaka "Rukopisa nađenog u Saragosi", i Jan Potocki je sâm sebi oduzeo život na krajnje bizaran način. Kada je shvatio da ne može da se izbori sa melanholijom, boljkom koja ga je već godinama mučila, zatražio je od kapelana u zamku  Uładówka da blagoslovi metak načinjen od od srebrne jagode, skinute sa posude za šećer koju je dobio od svoje majke, a onda je u noći 2. decembra 1815. godine (po drugim izvorima 11. decembra) pucao sebi u glavu, jer je to bio jedini način da ubije vukodlaka u koga se, po sopstvenom uverenju, pretvorio.

Truba sudnjeg dana

Sahrana Rajmona Diokrea
(rukopis Très Riches Heures
du Duc de Berry, 1415.)

Godine 1082. u Parizu je umro čuveni profesor Rajmon Diokre (Raymond Diocrès) i na njegovoj sahrani se okupilo mnoštvo ljudi. Međutim, tokom Rekvijema, i to baš u trenutku kada je otpevan stih "Responde mihi" (Odgovori mi), pokojnik se uspravio i neljudskim glasom rekao: "Accusatus sum!" (Optužen sam!)

Kuga i karnevalske maske u Veneciji

Doctor Schnabel von Rom

Beauty is but a flower
Which wrinkles will devour;
Brightness falls from the air;
Queens have died young and fair;
Dust hath closed Helen's eye.
I am sick, I must die.
   Lord, have mercy on us!

(Thomas Nashe, Summer's Last Will and Testament) 


Tokom XVII veka Evropom su krstarili lekari specijalisti za kugu, obučeni u odeću od navoštenog platna, sa širokim šeširima, posebnim naočarima i zaštitnom maskom u obliku gavranovog kljuna. Pacijente su pregledali štapom da bi izbegli zarazu, a po potrebi su im puštali krv i stavljali žabe na bubone.

Megalitski spomenik za postindustrijsku pustoš

Na ogoljenom brežuljku u severoistočnoj Džordžiji, 1980. godine sagrađen je jedan od najbizarnijih megalitskih spomenika u svetu. Ova kamena struktura, koja se sastoji od pet granitnih blokova visokih 4,9 metara i teških 20 tona, predstavlja neku vrstu monumentalnog uputstva za one koji će preživeti apokalipsu. Na osam živih jezika (engleski, španski, svahili, ruski, hindu, hebrejski, arapski i kineski) uklesan je natpis sa sledećih deset "zapovesti":

Gustav Majrink: BILJKE DOKTORA SINDARELE

Gustav Majrink

„Biljke doktora Sindarele“ - kratka priča Gustava Majrinka, autora romana „Golem“, „Anđeo sa zapadnog prozora“ i „Beli dominikanac“ prvi put je objavljena 1905. godine, a francuski nadrealista Pjer Mabij, inače profesor antropologije po zanimanju, uvrstio ju je u svoju čuvenu antologiju „Ogledalo čudesnog“, koja je objavljena i na srpskom jeziku 1973. u izdanju beogradskog Nolita.

* * *

Vidite li ovaj mali crni bronzani . kip između svećnjaka, on je bio povod čudnih događaja koji su mi se desili poslednjih nekoliko godina. Uzalud se trudim, on se uvek uporno javlja kao putokaz od kojeg počinje moj put. Vodi li put svetlosti saznanja ili. stiže do sve gorih užasa, to ne mogu da znam, a i ne želim. Želim samo da se grčevito uhvatim za ovo nekoliko kratkih trenutaka predaha, koje mi sudbina pruža pre no što će me podvrgnuti novim mučenjima.

Pitagorejska Zlatna pesma

Pitagora
(Rafael - Atinska škola)

Najpre poštuj besmrtne bogove, zakonom kako je određeno,
Zatim Običaje i Zakletvu, pa Heroje dične.
I dužnu počast ukaži podzemnim Bogovima,
Roditeljima i najbližima po rodu.
Od ostalih ljudi biraj najboljeg prijatelja po vrlini
I ugledaj se na njegovu blagost i dobra dela.
Ne mrzi ga zbog najmanje greške,
Jer nasilje stanuje pored nužde.
Znaj da sve su to stvari pravedne, i nauči da obuzdaš sledeće strasti:
Najpre proždrljivost, pa lenjost, čulnost i gnev.
Ne čini zla, niti u prisustvu drugih niti sâm;
Ali iznad svega poštuj sebe.