Leni Rifenštal - "Trijumf volje"

Trijumf volje (1934)

Hitlerova smrt i pad Trećeg Rajha, doveli su do podele zemlje i do Nirnberškog procesa, što je propraćeno ćutanjem i zaboravom. Onda su krenula pitanja. Kako se sve to stvarno desilo? Kako je takav čovek mogao da stekne toliku moć? I kako je jedna grupa ljudi opsednutih trijumfom kroz razaranje ili podjarmljivanje skoro uspela da osvoji svet?
Pokušaji odgovora obično se pozivaju na junkerski ideal i opoziciju novog romantizma prema racionalizmu, i dalje navode Vagnera i Ničea, Versajski ugovor i inflaciju, industrijske magnate koje su počeli da eksploatišu oni koji su to i planirali. Oni su čak izazvali traumu u duši nemačkog naroda i pokrenuli demona u čoveku. Konačni odgovor treba da bude ostavljen istoričarima, mada se neke važne činjenice o nacističkoj psihologiji mogu naći u autobiografiji Hesa, komandanta Aušvica, ili u Ajhmanovom birokratski mehaničkom načinu izražavanja gde se nedostatak humanizma ne može sakriti nikakvim eufemizmima i apstrakcijama. Međutim, teror i slepa pokornost još ne mogu da objasne kako je običan, skroman svet odlučio da prati jednu bandu kriminalaca i kako se sam pretvorio u kriminalce.
Jedan nemački film demonstrira bolje nego bilo koje drugo umetničko delo iz tog perioda, zavodljivu magiju nacizma. On prikazuje poglede usmerene samo u jednom pravcu, prikovane magnetskom privlačnošću. Glavni junak je Adolf Hitler. Na neki način, on je takođe i pokretač filma.


Film Leni Rifenštal je jedan od najvećih dostignuća, možda najbriljantniji od svih filmova u istoriji filmske propagande. To je fantastično kontrolisano umetničko delo i, u isto vreme, dokument o jednom događaju koji je uhvaćen u svoj svojoj zastrašujućoj neposrednosti. Moguće je da se film jednostavno posmatra kao snimak onoga što se desilo u Nirnbergu u toku jedne nedelje septembra 1934. godine. Naredni događaji takođe su uključeni. Iza firera i mase pod njegovim uticajem leže žrtve. Dim baklji podseća na dim iz gasnih komora i krematorijuma. Iza dobro uvežbanih kolona plavokosih mladića vidimo sablasnu kolonu zarobljenika iz Staljingrada. Iza trijumfa stoji poraz.
Zbog toga film ne možemo da posmatramo kao običnu hroniku, umetničko delo ili čak i jedno i drugo. On stalno menja svoj kontekst. Naša slika filma nije jedinstvena već fragmentarna, jer se ne nalazimo u vremenu iz 1934. godine, nego kasnije, recimo u 1944. kada su stvari promenile svoju prirodu, ali mi smo, takođe i u ovom sadašnjem vremenu.
Ovo je važan element u neprekidnoj fascinantnosti filma, i takođe, komplikuje njegovu ocenu. Nemoguće je posmatrati samo jedan deo u „Trijumfu volje“, bez istovremenog posmatranja Hitlera, nacizma, kulta ličnosti, psihologije mase i mogućnosti filma da deluje na gledaoce. To je složen doživljaj.
Uticaj filma je naknadno iskomplikovan korišćenjem materijala za veliki broj kasnijih filmova, da bi se postigao sasvim suprotan efekat. Slike koje su kod Leni Rifenštal odgovarale ideji čvrstih kolona mladih ljudi koji marširaju sa pogledom ispunjenim konačnim ciljem – sada sugerišu mehanizam terora u „Why We Fight“, „These Are the Men“, „Nuit et bronillard“ Alaina Resnaisa, „Mein Kampf“ Erwina Leisera, ili „Ordinary Fascism“, Mihaila Romma, i postaju groteskni balet u „Germany Calling“.
Početak nije napadno vizuelan. Očekivanja gledalaca povećana su pomoću muzike koja daje svečani ton. Tada se pojavljuje kolektivni simbol orla – nacionalni amblem i znak autoriteta vlasti. Posle ovoga dolazi špica iz koje se vidi da „Trijumf volje“ nije bio samo zvanično ovlašćen, već je bio specijalno naručen od strane firera. Film opisuje jedan događaj dvadeset godina posle početka Prvog svetskog rata, šesnaest godina posle Versajskog ugovora i devetnaest meseci posle nacionalnog preporoda sa dolaskom Adolfa Hitlera na vlast. U prologu on se vidi kako leti za Nirnberg da bi prisustvovao šestom skupu nacional-socijalističke partije. To je 4. septembar 1934. godine.

Trijumf volje (1934)

Film počinje na nebu – usred oblaka koji dramatično promiču uz olujnu muziku. Kroz oblake vidimo avion koji dominira prostorom. Difuzni oblaci pokazuju sve oštrije konture, a uvertira iz „Majstora pevača“, polako prelazi u „Horst Wessel Lied“ himnu, upravo kao što stara Nemačka ustupa svoje mesto novoj. Tada se renesansne fasade Nirnberga pojavljuju iz magle. Hitler silazi s neba, i muzika koja je do tada bila u pozadini, sada prerasta u himnu pozdrava. Daleko dole, gomila koja čeka već je počela da maršira.
Trijumfalni put od aerodroma ima drugu atmosferu. Bog je sišao na zemlju i kreće se kroz svoj narod. Vidimo radničke žene, decu koja sklanjaju kosu sa svojih očiju, podignute ruke, otvorena usta. To nije Partija koju ovde srećemo, ni građani Nirnberga, već narod, razdragana masa. Leni Rifenštal prati kolonu; ona je sa kamerom na svakom uglu. U jednom trenutku, ona čak pravi sliku koja se njiše kao crkveno zvono i u kojoj se gube fasade kuća, stegovi i lica u talasu radosti. Ona daje sliku predaha; kreće se od mira do oluje (ili skoro oluje) i nazad prema miru, od dana prema noći i opet prema jutru. Ona zna da čeka. Kretanje unapred se ubrzava, ali Leni Rifenštal još odlaže klimaks. Svaki deo se može posmatrati kao celina koja ima svoj muzički ritam i svečani karakter himne.
Vođa je došao i ritual može da počne. Prvo je na redu noćna seansa: baklje, lica osvetljena plamenom, vojna muzika, atmosfera trijumfa i zakletve. Nastupa dan, atmosfera je sasvim druga: prozori su otvoreni, magla se podiže sa krovova, zastave vijore ne povetarcu, ponovo se budi život. U probuđenom gradu, izgrađenom u srednjem veku, renesansi i modernom dobu, kamera sve to beleži kao da je sama svetlost. Sve izgleda vazdušasto. Ali, Leni Rifenštal se ne zadržava na ovom predahu. Ona ga prekida sekvencom koja prikazuje obične svakodnevne aktivnosti na jedan srdačan način. Pre znaka za buđenje, imamo pogled iz ptičje perspektive na logor sa šatorima i stazama u strogo geometrijskoj kompoziciji. Zatim dolazi realistički deo, mada sa vojnim marševima u pozadini: mladi Nemci se briju, peru se i izmenjuju prijateljske šale dok sede za doručkom.
Defile naroda ulicama Nirnberga: seljaci, žene u narodnim nošnjama, deca. Dolazi prvo veče i Rudolf Hes se pojavljuje da otvori proslavu. Dok govori, kamera kratko prikazuje prisutne strane diplomate. Posle toga, nastaje potpuna koncentracija na Partiju i njenog vođu. Njegov pogled sve obuhvata, ali prvo govore njegovi ljudi. Rozenberg, Gebels, Lej, Dare, Tot, šef štampe Ditrih i Hirl, vođa Radničkog fronta – svi imaju kratke govore. Hans Frank, komesar za pravosuđe, kaže: „Nema druge pravde od volje Adolfa Hitlera.“ Jedino se u Štrajherovim očima vidi ludilo. Ovo je pre lova na veštice, i nacistička Nemačka je još uvek zemlja radnika. Aneksija tek dolazi. To je četiri godine pre „Kristalne noći“. Ali, otpočelo je naoružavanje, i Dahau već funkcioniše kao mesto za prevaspitavanje narodnih neprijatelja.
Zatim sledi ceremonija masovnih demonstracija. Pedeset dve hiljade ljudi iz Radničkog fronta (Arbeitsdienst), okupilo se na polju Cepelin, držeći u rukama ašove, da bi pozdravili Adolfa Hitlera. Čuju se doboši. Neko glasno i jasno postavlja pitanje: „Odakle dolaziš, druže?“, a nekoliko glasova izgovara imena različitih krajeva Nemačke, odakle su došli. Pridružuje se hor koji složno kliče: „Ein Volk, ein Fuhrer, ein Reich!“
Ceremonija se pretvara u ritual, atmosfera postaje mirnija i svečanija. Zastave su spuštene dok se čitaju nazivi bitaka: Tannenberg, Liege, Verdun, Soirane, Flanders. Muzika počinje da svira „Ich hat’ einen Kameraden, ein’ bessern’ finds’t Du mit“ („Imao sam druga, nikada ne bi našao boljeg“). I pedeset dve hiljade ljudi ispunjeni su novom snagom i prkosom.
Glas recituje stihove o mrtvim drugovima iz „Horst Wessel Lied“ himne, ostali složno odgovaraju, a zastave se visoko podižu, dok svi kliču: „Vi niste mrtvi, vi ste živi u Nemačkoj!“ Svi podižu svoje ašove kao oružje. Ljudi su ujedinjeni. Odlučna lica u krupnim planovima, spremna na žrtvu.
Noć ponovo pada, i stari vojnici se okupljaju oko logorske vatre. Luce, Remov naslednik, kao vođa SA govori svojim drugovima. Ritmično pevanje, ruke, baklje, ogromni plamen i vatromet osvetljavaju nebo. Sledeći odlomak je posvećen omladini. Baldur fon Širah predstavlja Hitlera, rečima: „Pošto si sâm najveći izraz nesebičnosti, naši mladi ljudi, takođe žele da budu nesebični.“ Firer počinje: „Moja nemačka omladino.“ Omladina najviše obećava i on joj veruje. Ona je njegova omladina, Hitlerova omladina, čija srca mogu da se zapale za velika dela ili da se inspirišu bilo kojom emocijom koju on izabere. Oni su jedno telo, imaju isto lice, jasno i odlučno. Njihova pesme preporođuje. Svako od njih se odvaja od svoje ličnosti, od misli sa kojima se međusobno razlikuje, kako bi mogao da se priključi kolektivnoj volji. Individualci više nemaju šta da traže, a gomila je firerova pozadina, hor koji sve odobrava.
Na ovom mestu film počinje da biva ozbiljniji i usklici dobijaju preteći ton. Od sada uglavnom vidimo paravojne organizacije (oružana sila, međutim, pojavljuje se samo kratko, pa je general Štaf bio nezadovoljan, tako da je sledeće godine Leni Rifenštal morala da pravi film „Tag der Freiheit“ – specijalno namenjen nemačkoj armiji). Kolone SA i SS formiraju džinovske pravougaonike na Luitpoldainu, 11.000 ljudi u crnim i 97.000 ljudi u smeđim košuljama. Kamera je tako postavljena da scena podseća na neki vrt iz osamnaestog veka sa ogromnom uredno potkresanom živom ogradom. Tri čoveka – Himler, Hitler i Luce – sami, marširaju duž širokog centralnog prolaza prema memorijalnom spomeniku, kao da vrše službu pred oltarom. Čuje se prigušeni zvuk doboša. U vagnerijanskoj atmosferi sa 21.000 kukastih krstova na stegovima, više ne vidimo lica ili tela, već grupe i ambleme u pretećoj simetriji. Hitler govori o jedinstvu i neraskidivoj snazi SA (usputna opaska na ugušenu Removu pobunu prošlog juna). Iza tribine pucaju topovi. SS jedinice marširaju kroz grad, ukočenog pogleda, sa mrtvačkom glavom i ukrštenim kostima na vrhu šiljastih kapa, njišući pravim oružjem, energičnog pačijeg koraka. Oni nose svoju opremu kao da kreću na front.
Završni govor je u Kongresnoj dvorani. Kamera još jednom povezuje Hitlera i gomilu. Sada on preuzima komandu. Koristi novo raspoloženje i prvi put upotrebljava reč „eliminisati“. Preti, ali i uverava, govori o jučerašnjici, današnjici i sutrašnjici, miran je i strastven. „Ovaj Rajh će živeti hiljadu godlna“, viče Adolf Hitler, a bučno mu odgovaraju veliki talasi odobravanja. Hes završava skup rečima: „Partija je Hitler, ali Hitler je Nemačka, kao što je Nemačka – Hitler. Hitler – Sieg Heil!“ Stegovi se podižu i svi pevaju „Horst Wessel Lied“ himnu. Kamera se usmerava na kukasti krst u centru tribine.
Teško je pisati o svemu tome bez jednog osećanja mučnine. Međutim, film se bavi događajima koji će kulminlrati nekoliko go dina kasnije u Varšavi i Aušvicu, i završiti vešalima u Nirnbergu, 16. oktobra 1946. godine. U „Trijumfu volje“ za trenutak zapažamo čudovište koje pritajeno vreba. Hitler nije Čaplinov „Veliki diktator“, niti je razjareni demon. On nije ni komičan, ni zastrašujući. Ne bi bilo korektno kada bi se opisao kao potpuno nesimpatičan. Ima nešto atraktivno u njegovoj ličnosti, što daje povremeni utisak dobrog humora. Danas znamo taj karakter koji je bio sakriven iza spoljne fasade, i kako se razotkrio. Ali, kada je film bio snimljen, ljudi su jurili da se pridruže ovom šarlatanu. Milion i po ljudi sakupilo se u Nirnbergu da bi ga sledili
Najupadljivija stvar u vezi sa Hitlerom Leni Rifenštal, jeste njegova magičnost. Hitler govori. On je demagog, razmahujući svojim rukama. On je pedagog, vrteći prstom. On je primabalerina, srećan i sa osmehom. On je svetac, prekrštavajući ruke preko grudi. On može da napravi reakciju kakvu želi. On određuje reakciju rulje, on je vodi sa tribina, poziva na aklamaciju, dočekuje je i savlađuje sa gestom kao da savlađuje oluju.
U jednom kratkom trenutku u toku velikog finalnog govora, čekajući da se stiša snaga ovacija, u toku jedne i po sekunde, vidimo sjaj u njegovim očima. Hitler se smeši sam sebi. Ovde postoji element zadovoljstva, ali nije stvar samo u tome. Njegov osmeh svakako odražava radost zbog vlastite snage, ali možda i zbog osećanja čuđenja. Njegov autoritet je potvrđen od strane čitave dvorane, ovacijama i ekstazom. Istovremeno, ovo ima svoje ograničenje: ekskluzivna zajednica koja se raduje sa Izabranim što je izabrana, i juriša protiv svih onih koji ne učestvuju u ovom duhovnom krštenju.
U prkos svemu, ova ekskluzivnost može da bude manje opasno zavođenje nego što se ponekad pretpostavljalo. To je hipnotički doživljaj za one koji su preobraćeni, ali ne i za ostale. Neverovatno je da bi neko jednostavno poželeo ili učinio da postane nacista gledanjem „Trijumfa volje“. Film podjednako može da izazove uzbuđenje, zbunjenost ili strah. Njegova snaga je, pre svega, u onome što je postigla Leni Rifenštal. Ona je izvanredno izbegla monotoniju koja je mogla da bude neizbežna u opisivanju toliko zasićujućih uniformisanih aktivnosti sa stotinama hiljada onih koji neprestano marširaju ili onih koji posmatraju marširanje. Izgledalo je, međutim, da je Nirnberški skup 1934. godine, bio naročito dobro organizovana manifestacija. Sam događaj imao je svoje reditelje. Još više se čini da je bio aranžiran za kamere od samog početka. Kracauer upoređuje „ovu predstavu koja je kanalisala psihičku energiju stotina ljudi“ sa kartonskim selima koja izgradio general Potemkin na ukrajinskim poljima, da bi zadovoljio caricu Katarinu II. Na isti način on kaže da je Nirnberški skup bio prevara isfabrikovana od elemenata stvarnog života. Ovi tableaux vivants bili su tako dizajnirani da stvore iluziju u nemačkom narodu. Posle ovakvih demonstracija snage i reda, ne bi bilo razumno imati bilo kakvu sumnju. Pored koristi zbog vaspitnog i psihološkog jačanja, ovakvi skupovi su bili i estetska kreacija, jedna vrsta ritualnog pozorišta. „Proveo sam šest godina u Sankt Peterburgu uoči rata, u najboljim danima starog ruskog baleta“, svedoci Ser Nevil Henderson, „ali po svojoj grandioznoj lepoti, nisam video ništa slično sa čime bih ovo mogao da uporedim.“ Alen Bulok u Hltlerovoj biografiji citira jednog starog ambasadora koji spektakl vidi kao predstavu koja oslobađa snagu sličnu „nasilničkoj snazi Gestapoa, SS i koncentracionog logora“.
Nirnberški skup bio je spektakularna svečanost, ali, u osnovi, on je bio u službi terora. Prilično je značajno da se to desilo u Nirnbergu kojeg je Hitler nazivao Rajhstagom za specijalne skupove. 1935. godine objavljeni su takozvani Nirnberški zakoni koji su bili jednoglasno usvojeni da bi se nemačkim Jevrejima oduzela građanska prava i zabranili brakovi sa Nemcima.

* * *

Leni Rifenštal

Leni Rifenštal zaslužuje posebno poglavlje. Rođena je 1902. godine, i počela je karijeru kao balerina, pre nego što je postala glumica. Dvadesetih godina, igrala je u jednom broju romantičnih filmova koje je režirao Armold Fank, smestivši ih u visine alpskog pejzaža. Oni su propovedali posebnu filozofiju sudbine, osnovna načela, i govorili su o izuzetnim herojskim ličnostima – pretečama nacističke metafizike. Ali, ova lepa, uporna i talentovana heroina počela je sama da pravi filmove. U „Das blaue Licht“ („Plava svetlost“) iz 1932., koji je uradila u saradnji sa filmskim teoretičarem Belom Balašom, Leni Rifenštal je igrala mladu devojku koja bira snove umesto života i nemoćna je da se odupre zahtevima realnosti. Kada je došao na vlast, Hitler koji je video ovaj njen film, poziva je za reditelja. Naredio joj je da napravi jedan film i sâm mu je dao naslov. (Prema Buloku, Hitler nijednu reč nije upotrebljavao toliko često kao reč „volja“.) Kada je film bio završen, dao mu je ličnu preporuku. „Bio je to“, pisao je Hitler, 7.marta 1935. godine, „izvanredan i neuporediv doprinos snazi i lepoti našeg pokreta.“ Bio je to i njegov film.
U početku, Leni Rifenštal, izgleda kao da je imala nekih dilema u vezi sa projektom, prigovarajući da ne zna ništa o politici. Međutim, Hitler nije želeo da film pravi neko partijsko piskaralo i uspeo je da je nagovori. Ona je prvo eksperimentisala s jednim kratkim filmom o skupu iz 1933. godine, „Sieg des Glaubens“ („Pobeda vere“), jednim konfuznim skečom. Sam događaj deluje amaterski u poređenju sa onim iz sledeće godine; marširanje je nedisciplinovano, priredba nema ritam, i nema čvrstog građenja napetosti. Sa druge strane, jedan žurnal o skupu iz 1937. godine, „Festliches Nlirnberg“, prikazuje događaj u svoj njegovoj užasnoj spektakularnosti i ukazuje na nepogrešivu kontrolu svakog trenutka postupka. (Bitka u malom, izvedena je u areni sa protivavionskim topovima i napadom jurišnih aviona.) Ovaj anonimni film odlično demonstrira superioran talenat Leni Rifenštal. Marširaju zastave baš kao u „Trijumfu volje“. Međutim, u „Festlisches Niirnberg“, odnos kamere prema objektu totalno je beživotan.
Posle rata, Leni Rifenštal je bila politički izbačena iz društva. Danas se njeni filmovi prikazuju sa povećanim interesovanjem u filmskim klubovima i filmskim društvima. Ona daje intervjue. Ona je ogorčena zbog nerazumevanja i proganjanja, zbog čega je trpela. „Trijumf volje“ više godina je bio zabranjen. Pričala je u „Cahiers du Cinéma“ da je bila prisiljena na crnilo. Najzad, to nije bio pravi propagandni film. Izjavila je da je to bio dokumentarni snimak uzet iz savremene istorije, jednostavno komad cinéma vérité. Događaj se stvarno odigrao kao simptom nečega što svet nije osudio, kao što to čini danas. Čak je i Vinston Čerčill tih dana afirmativno govorio o Adolfu Hitleru. A ona je samo bila mlada devojka bez interesovanja za politiku. Volela je sve što je „lepo, snažno, zdravo i živo“. S druge strane, nju „nije interesovao čisti realizam, ‘isečak iz života’, svakodnevna banalnost“. „Trijumf volje“ je jedna vrsta običnog prenosa. Film je koštao 280.000 maraka, i bio je snimljen samo sa dve kamere.
Nažalost, to je gomila laži i poluistina. Foto-album Leni Rifenštal, pod nazivom „Sa snimanja filmova o partijskim skupovima“ (Zentralverlag der NSDAP, Minhen, 1935), počinje sa pedantnim opisom organizacije snimanja. Bilo je 135 ljudi u ekipi; trideset šest je bilo na listi kamermanskog dela ekipe zajedno sa snimateljima i asistentima. Kamere iz ruke nalazile su se postavljene na vatrogasnim kolima. Za snimanje su bili izgrađeni specijalni praktikabli i postavljene far šine. Za potrebe vazdušnog snimanja, imali su jedan avion i jedan vazdušni balon T/PN 30. Trideset sedam ljudi iz SA i SS pomagali su u izvršenju zadatka. Mladoj devojci koja je kontrolisala ovu produkciju, bilo je trideset dve godine.
Postoje i druge nedoslednosti u intervjuu koji je dala „Cahiersu“. U jednom trenutku sunce se pojavljuje iza oblaka, upravo kada Hitler prilazi. „Hitler Vreme“, kliče Leni Rifenštal. Ona opisuje grozničavo uzbuđenje u kome su svi oni bili tih dana, u njenom stilu nema ni jednog znaka distance ili oklevanja. U jednom pasažu, Leni Rifenštal opisuje kako je ona videla „Trijumf volje“ za vreme snimanja. To nije rad na reportaži, jer takav pristup ne bi mogao da se prilagodi „herojskom stilu“ događaja, ni „unutrašnjem ritmu onoga što se očevidno događalo“. U stvari, ona je opisala realnost samo onako kako je to Hitler želeo da vidi. Leni Rifenštal je stvorila himnu Hitlerove veličine, snage Partije i jedinstva nacije, jedan briljantan filmski oratorijum. Ali, ovde je lepota realnosti, po rečima Rilkea, „početak užasa“.

(Leif Furhammar & Folke Isaksson, Politics and film, Praeger Publishers, 1971)