Tacit o religiji Germana

Tacit

9.

Od bogova najviše slave Merkura,¹ kome, u izvesne dane,² prinose čak i ljude na žrtvu;³ Herkulu i Marsu kolju žrtvene životinje.⁴ Jedan deo Sveba prinosi žrtve i Izidi.⁵ Otkuda je i kako došao ovaj tuđinski kult, nisam mogao da saznam; iz toga što boginjine statue naliče na liburnu,⁶ vidi se jedino to da je kult došao sa strane. Germanci ne zatvaraju bogove među zidove,⁷ i ne prave kipove u ljudskom obliku, jer drže da se to ne slaže sa veličanstvom bogova; oni im posvećuju lugove i gajeve, i imenom božjim nazivaju ono neshvatljivo što se može osetiti samo u molitvi.

10.

Retko se koji narod toliko interesuje za znamenja i gatanja koliko Germanci. Način na koji oni gataju, vrlo je prost.⁸ Grančicu kakvog plodonosnog drveta⁹ iseku na male štapiće, obeleže svaki štapić naročitim znakom,¹⁰ pa ih onda nasumice izruče po belom platnu. Posle toga sveštenik (ako je stvar javna), odnosno domaćin kuće (ako je stvar privatna), izgovori molitvu, pa onda podigne oči nebu, izvuče tri štapića, i gata prema znacima na njima. Ako je znamenje nepovoljno, ne preduzima se, toga dana, nikakvo više gatanje po toj stvari; ako je povoljno, gata se ponovo, da bi se znamenje posvedočilo. Gatanje po glasovima i letu ptica¹¹ poznato je i Rimljanima i Germancima; samo Germanci, međutim, gataju i po konjima.¹² U gajevima i lugovima, koje sam spomenuo, čuva svako pleme bele¹³ konje, koje ljudi ne upotrebljavaju ni za šta; te konje prežu u sveta kola, pa onda sveštenik, ili kralj, ili kakav starešina, idu za njima i paze kako će da ržu¹⁴ i biju kopitama. Ni u jedno gatanje ne veruju toliko koliko u ovo, i to ne samo i prost narod i gospoda, nego i sveštenici.¹⁵ Sveštenici sebe smatraju samo za sluge bogova, a svete konje za njihove poverenike. Ima još jedna vrsta gatanja, kad treba da se dozna za ishod velikih ratova. Iz onoga plemena sa kojim se vodi rat, dobavi se, po bilo koju cenu, kakav zarobljenik i on se pusti da sa izvesnim odabranim domorodcem podeli megdan. Na megdanu bije se svaki svojim oružjem. Prema tome koji je od njih pobedio, gata se o ishodu celoga rata.

Napomene:

1. Merkur je rimsko ime za germanskog Vodana ili Odina, boga rata i donjega sveta; Herkul je (u ovom slučaju) bog-gromovnik, Donar ili Tor; Mars je starinski ratni bog Ciju ili Tir. Njima su, u nedelji, posvećeni sreda (engl. Wednesday, „Vodanov dan“, Mercredi), četvrtak (Donnerstag), utorak (engl. Tuesday, Mardi).

2. Ti „izvesni dani“, u koje su Vodanu prinošene žrtve, padali su po svoj prilici u poznu jesen (oni možda odgovaraju našim Mratincima).

3. Ljudske žrtve bile su poznate svima narodima. Takve žrtve prinosili su i naši preci; u uspomenama i supstitucijama sačuvale su se one do današnjeg dana („Zidanje Skadra na Bojani“; „Đakon Stefan i dva anđela“; klanje kurbana u temelj), itd. V. S. Trojanović, u Etn. Zborn. S. K. Akad. 17, str. 100 idd).

4. Najčešće žrtvrvane životinje kod Grka i Rimljana bile su svinja, ovca, goveče. Isti je slučaj svakako i kod Germanaca. Poneke životinje ne prinose se nikada na žrtvu (npr. divljač i, u izvesnim kultovima, ribe). Nemačka reč Ungeziefer od reči do reči znači „životinja koja se ne može prinositi na žrtvu“.

5. Izida, žena Ozirisova, majka Horusova, bila je najveće žensko božanstvo u Egiptu; otuda se njen kult raširio po celom rimskom carstvu. O Izidinom prazniku (7. marta) vozili su, kroz rimske ulice, njen kip, koji je stajao na kolima u obliku lađe. Tacit je, po svoj prilici, imao u vidu kakvo germansko božanstvo, čiji je atribut takođe lađa.

6. Liburna je vrlo laka lađa; zove se tako po čuvenim gusarima Liburnjanima (dalmatinska obala) koji su se njome služili. Od Cezarovog vremena uzeli su je Rimljani u svoju ratnu flotu, i tu se pokazala kao vrlo praktična (u bitci kod Akcije takve lađe održale su pobedu nad velikim, glomaznim Kleopatrinim lađama).

7. Germanci su ipak imali, pokatkad, primitivne hramove; jedan takav spominje sam Tacit u Analima 1, 81.

8. Kod Rimljana, naprotiv, zvaničan sistem gatanja (koji su Rimljani uglavnom primili od Etruraca) bio je jako komplikovan.

9. „Plodonosno drvo“ neki (naročito oni koji misle da u gl. 5 treba čitati impatiens, v. nap. 28) smatraju za bukvu.

10. Ove „naročite znake“ smatraju neki ispitivači (npr. Gudeman, u svom izdanju Germanije od 1916) za rune (najstariju germansku azbuku na kojoj imamo spomenika još od III–IV veka posle Hrista, i koja je, može biti, postala prema latinskoj), ali dokaza za to nema nikakvih (naprotiv, zna se da su rune upotrebljavane, docnije, samo u vračanjima a nikad i u gatanjima, kao što je ovde kod Tacita).

11. Gatanje po pticama (po glasu i letu njihovom) poznato je svima narodima staroga veka (upor. i naše ptice zloslutnice: gavrana, ćuka, itd.).

12. Da konji mogu predskazivati budućnost, verovali su i Grci i Persijanci, i Sloveni. U srpskoj narodnoj pesmi „Smrt Kraljevića Marka“ predskazuje Šarac smrt svome gospodaru, v. Vuk, Pesme 2, 73, 5 idd.

13. Belci su smatrani za svete životinje i kod Persijanaca i Rimljana; Kastor i Poluks uvek jašu na belim konjima, itd.

14. Rzanje (kao i kod čoveka kijanje) smatra se uopšte kao dobro znamenje.

15. Kod Rimljana su često baš sveštenici-gatari bili ti koji su najmanje verovali u svoju veštinu, upor. Cic Div. 2,51.

Preveo: Veselin Čajkanović (Tacit - GERMANIJA, Liber, Beograd, 2010)

Knjige: Tacitova "Germanija"