Grad Is - bretonska Atlantida

Zaliv Duarnenez u Bretanji na čijem mestu se
navodno nalazio grad Is (Ys)

Postoje brojne legende o gradovima i civilizacijama koje su nestale u poplavama ili u talasima mora a da o njihovom postojanju nije sačuvano nikakvo svedočanstvo osim davno zaboravljenih predanja. Verovatno najstarija od tih legendi jeste ona o potonulom kontinentu Atlantidi, koju je zabeležio grčki filozof Platon u svojim dijalozima Timaj i Kritija. Tokom srednjeg veka pominjalo se i iščezlo kraljevstvo Liones (Lyonesse) ili Leonua (Léonois), postojbina keltskog junaka Tristana (Tristram).

Međutim, nijedna od ovih pripovesti ne može da se poredi sa legendom o gradu Is (Ys), prestonici kralja Gradlona Velikog i princeze Dahut, koja se nalazila na jugozapadnoj obali Bretanje, a sada je prekriva more u zalivu Duarnenez (Douarnenez).

Rođena u moru

Gradlon bejaše vladar Armorike, odnosno kraljevstva na krajnjem zapadu Galije, koji se zaljubio u čarobnicu ili sveštenicu drevnih keltskih bogova. Nakon venčanja, srećno su živeli zajedno sve dok kralj nije upoznao sv. Gvenolea (Guénolé) i pod njegovim uticajem primio hrišćanstvo. To je razbesnelo kraljicu, pa ona odluči da ga napusti, ali je još uvek zaljubljeni Gradlon krenuo za njom, moleći je da ga ne ostavlja. Kraljica, koja se nalazila na suprotnoj obali, upozorila ga je da će umreti ako pokuša da pređe reku. Ne obazirući se na njene reči, Gradlon je zagazio u vodu tamo gde je reka bila najdublja a struja najbrža, i svakako bi se udavio da ga kraljica nije spasla, dokazavši time da i ona njega još uvek voli. Nakon toga ostali su dovoljno dugo zajedno da bi se rodila princeza Dahut, koju u nekim legendama zovu i Ahes.

Priča o prelasku reke i ženi koja spasava muža može se naći i u bretonskoj poemi „Graelent“, s tim da se u njoj ne pominju ni Dahut ni grad Is.

Po drugoj verziji koja je bila veoma rasprostranjena, lepa čarobnica Melgven, udata za ostarelog vladara Sjælanda (Danske) po imenu Sverðlun, zavela je mladog Gradlona, pa su zajedno skovali zaveru protiv kralja. Gradlon ga je na spavanju probo mačem, a onda su ljubavnici brodom krenuli ka Bretanji. Međutim, Melgven, koja je bila trudna, umrla je na putu, prethodno rodivši ćerku koju je otac prozvao Dahud ili Ahe (Ahes).

Treća verzija kaže da je Gradlon upoznao Melgven u Albanu, zemlji Pikta (današnja Škotska). Odveo ju je u Bretanju na leđima čarobnog konja Morvac’ha, koji je mogao da galopira po površini mora kao da je na suvom.

Ključ uništenja

Dahut je izrasla u prelepu devojku kojom je otac bio opčinjen. Poput svoje majke, i ona je poštovala drevne bogove pa je, želeći da bude u blizini mora a van domašaja hrišćana, nagovorila Gradlona da podigne grad Is. Po drugima, on je sâm doneo odluku o izgradnji u čast svoje ćerke i pokojne kraljice Melgven. Bez obzira na kraljeve motive, Is je uskoro izrastao u najlepši grad na svetu sa prostranim, blještavim palatama i paganskim hramovima. Prozvan je Ker Is, ili jednostavno Is. Zbog svog povoljnog položaja brzo je napredovao postavši trgovački centar u koji su se slivali bogatstvo i dragocenosti.

Međutim, Is je bio smešten u niziji pa je bilo neophodno da se sagradi i visoka brana da ga štiti od nepredvidivog mora. Na njoj se nalazio otvor za protok vode zatvoren bronzanom kapijom od koje je samo kralj imao ključ koji je čuvao na svom medaljonu. Drugi izvori kažu da je grad štitio od mora čarobni hrast.

Ipak, nisu svi odobravali bogatstvo i raskoš nove prestonice. Sv. Gvenole je zbog iskvarenosti osuđivao sve njene stanovnike, uključujući tu i kraljevu ćerku. Dahut je posebno optužio i zbog toga što poštuje stare bogove, a ljude navodi na greh svojim noćnim razuzdanostima i razvratom.

O uništenju grada postoji nekoliko različitih verzija.

Najstarija kaže da su Dahut i njen ljubavnik ukrali tokom jedne pijanke ključ od brane i otvorili bronzanu kapiju, pa je čitav grad potopljen, pri čemu su nastradali svi stanovnici, uključujući i samu princezu.

Drugi, pak, pripovedaju da je dečak po imenu Kristof, koristeći samo štap i kamen, uhvatio čarobnu ribu, koja mu je ponudila sve što poželi u zamenu za slobodu. Dahut se podsmevala ovoj pogodbi, pa je riba svojom čarolijom učinila da princeza zatrudni, a Kristof je u besu iščupao čarobni hrast koji je štitio Is.

Po trećoj verziji, Dahut je naišla na Crvenog viteza koji joj je najpre ponudio svoju ljubav, a onda je nagovorio da ukrade ključ koji je Gradlon brižljivo čuvao. Kada je ona to i učinila, otvorio je branu, pustivši da more proguta grad. Ovaj vitez bio je sâm đavo.

Čim je voda počela da prodire, sv. Gvenole je probudio kralja rekavši mu da moraju da beže. Njih dvojica su na leđima Morvac’ha pokušali da u galopu nađu spas. Ali u jednom trenutku Gradlon je začuo zapomaganje svoje ćerke koja se u bujici borila za život, pa je okrenuo konja i vratio se po nju. Nažalost, te večeri Morvac’h, koji bi ih inače sa lakoćom izbavio, nije uspevao da se izbori sa nadirućom vodom. Zbog toga je Gvenole rekao kralju da ostavi Dahut koja je ionako odgovorna za propast grada. Gradlon je u prvi mah odbio da žrtvuje ćerku ali, kada mu je voda došla do struka, glas Božji naredio mu je da „zbaci đavola“. Sa tugom u srcu, Gradlon je poslušao Svevišnjeg i prepustio Dahut bujici. More se odmah smirilo pa su kralj i sv. Gvenole uspeli da se dokopaju brda koje se uzdizalo iznad grada.

Međutim, talasi su u potpunosti progutali Is, na čijem mestu se danas nalazi zaliv Duarnenez. Gradlon se uputio ka jugoistoku i nastanio u Kvimperu (Quimper) ne znajući da Dahut nije umrla. Ona se pretvorila u morsku Sirenu, pa se ponekad može videti dok na hridi češlja svoju lepu dugu kosu. Poput ostalih Sirena, svojim umilnim glasom namamila je mnoge mornare i njihove brodove u propast.

Što se tiče grada Is, kada je oseka posebno velika, mogu se videti njegove kule ispod površine mora, a tada se čuju i zvona sa veličanstvene gradske katedrale.