Nemački misticizam (2): JAKOV BEME

Jakov Beme

I sam osnivač protestantske religije, Martin Luter (1483-1456), bio je u početku pod uticajem misticizma (Taulera i Tome Kempiskog), čiji su najistaknutiji predstavnici u XVI veku bili Kasper Švenkfeld, Sebastijan Frank, Valentin Vajgel i drugi, i koji dostiže vrhunac u teosofiji Jakova Bemea.


Jakov Beme (1575-1624), po zanimanju obućar, jednog je dana, opazivši stari kalajisani krčag u kome se reflektovalo Sunce, rekao pun čuda: "To je samo stari obični krčag od kalaja, a ipak je u njemu čitavo Sunce!" Nakon toga se duboko zamislio, povukao od sveta i napisao jednu od najlepših religioznih knjiga.

Centralno mesto njegove mistične filozofije je pitanje o poreklu zla. Uzrok zla je, po Bemeu, sam Bog. Zlo je, kaže on, bilo potrebno da bi se dobro moglo pokazati, kao što je mrak potreban svetlosti. Bez suprotnosti nema saznanja. Dobrota Božija, Njegova ljubav ne bi se mogla pokazati bez Njegovog gneva. Bog, kao praosnov svega, prvo je apsolutni mir, "božansko ništa", dok se u njemu ne javi "glad" za bićem. U Bogu se rađa prvo volja, Sin, oko kojim sam Bog sebe gleda. Stvaranje sveta iz večne prirode u Bogu, koja se razvija u sedam večnih kvaliteta, je nužno samootkrivanje, samorađanje Božije. Bog je sve, i dobro i zlo, i nebo i pakao. Nebo i pakao su na Zemlji, u nama. I čovek postaje Bog, ako živi čistim životom.

Izvori: Dr Borislav Lorenc, Filozofija (Beograd, 1952), Egon Friedell, Kultura novoga vremena (Zagreb, 1940).