Nikolaj Berđajev: KRAJ RENESANSA (odlomci)

Nikolaj Berđajev

U XIX veku izbila je jedna od najstrašnijih revolucija, koje su zadesile čovečanstvo od kako uopšte postoji. U život čovečiji pobedonosno je ušla mašina i porušila ceo njegov organski ritam. Mašina je razrušila svu večitu strukturu čovekovog života, organski vezanu sa prirodnim životom. Mašinizacija života ruši radost Renesansa i onemogućava stvaralačko obilje života. Mašina ubija Renesans. Ona sprema novu istorijsku epohu - epohu civilizacije. Kultura, puna sveštene simbolike, umire. Ljudi Renesansa nisu znali niti su mislili da spremaju svetu pobedu mašine, da potpun raskid sa srednjim vekom mora da dovede do carstva mašine, do zamene organske strukture - mehaničkom. Organska struktura života je hijerarhijska, tj. kosmička. U kosmičkom organizmu delovi su potčinjeni celini, vezani sa centrom. U organizmu delovi dobijaju životni cilj od centra. Svaki organizam je hijerarhija. Kad se delovi otkinu od celine i prestanu da služe svom cilju, koji je u organskom centru, oni se neprimetno potčinjavaju nižoj prirodi.


[...] Od ulaska mašine u čovekov život bezbrojne su posledice. One su prodrle u duhovni život čovekov, u sve njegovo stvaranje. I nauka i umetnost zahvaćene su procesom mašinizacije, i na njima je utisnut onaj rascep organske celine, koji mašina stvara u svim sferama života. Savremena umetnost u svojim tekovinama raskida sa Renesansom jer je potpuno raskinula sa antikom. U savremenoj umetnosti, koja gleda samo u budućnost i tu budućnost divinizira, raspadaju se se čovekovo telo i njegove večne forme. U njoj se sasvim gubi i čovečiji lik.

[...] Savremenu umetnost sve više obuzima taj kraj Renesansa, gubljenje čovekovih i prirodnih formi. Umetnost osvajaju varvarska načela, varvarski tonovi, varvarski pokreti. Dinamizam te umetnosti gubi kosmički ritam.

[...] I kubizam tako velikog umetnika, kao što je Pikaso, raščlanjuje čovečije telo i razvejava umetnički lik čovekov. Futuristički živopis, u kome se vrednosti danonoćno smenjuju, ide još dalje u raskidanju čovečijeg lika. Ruše se čvrste granice svih prirodnih formi; sve prelazi u sve; čovek postaje neki neduševan predmet; isečci iz novina, parčad stakla, potpetice - guraju se u svaku prirodnu formu i ruše je.

[...] U futurizmu izgubio se čovek, izgubio saznanje o sebi. Čovek iščezava u nekoj nečovečnoj masi. U futurizmu čovek je zarobljenik nečovečnih kolektiva, stoga i nije slučajna sličnost između futurizma i krajnje forme socijalnog kolektivizma.

Izvor: Nikolaj Berđajev, Savremena kriza kulture (Kraj Renesansa), Beograd, 1932.