Novogodišnji praznici tokom istorije

Egipatski kalendar na zidu hrama u Luksoru.

Kalendarsko računanje godine od 1. januara počelo je da se primenjuje u Zapadnoj Evropi tek početkom IX veka, a kasnije je na taj dan uvedena i proslava službene Nove godine.
Egipćani su 1. januara slavili dolazak boginje Izide na Zemlju, a Novu godinu 12. juna po našem kalendaru, što je bilo povezano sa poplavama Nila koje su donosile obnovu vegetacije spaljene letnjim vrućinama. Kada voda počne da se povlači, slavili su uskrsnuće Ozirisa, boga vode i vegetacije, posipajući njegovu glinenu statuu žitom. Kada seme isklija, bog je uskrsnuo i nastupa nova agrarna godina. Sejanje žita u slavu Nove godine održalo se kod mnogih naroda sve do naših dana.
I stari Hetiti proslavljali su Novu godinu prilikom agrarnih svečanosti, isterujući pritom zle duhove i demone iz svojih hramova. Ona je bila jedan od praznika u okviru njihovog kulta plodnosti, koji su se obeležavali veoma svečano uz procesije tokom cele godine. Praznik Nove godine spominje se u analima hetitskog kralja Muršiliša II (1321-1295. st.e.) kao svečanost „obnavljanja života“.

Grad Is - bretonska Atlantida

Zaliv Duarnenez u Bretanji na čijem mestu se
navodno nalazio grad Is (Ys)

Postoje brojne legende o gradovima i civilizacijama koje su nestale u poplavama ili u talasima mora a da o njihovom postojanju nije sačuvano nikakvo svedočanstvo osim davno zaboravljenih predanja. Verovatno najstarija od tih legendi jeste ona o potonulom kontinentu Atlantidi, koju je zabeležio grčki filozof Platon u svojim dijalozima Timaj i Kritija. Tokom srednjeg veka pominjalo se i iščezlo kraljevstvo Liones (Lyonesse) ili Leonua (Léonois), postojbina keltskog junaka Tristana (Tristram).

Međutim, nijedna od ovih pripovesti ne može da se poredi sa legendom o gradu Is (Ys), prestonici kralja Gradlona Velikog i princeze Dahut, koja se nalazila na jugozapadnoj obali Bretanje, a sada je prekriva more u zalivu Duarnenez (Douarnenez).

Artefije - besmrtni alhemičar

Naslovna strana engleskog
izdanja Artefijeve "Tajne knjige o
kamenu mudrosti" iz 1624. godine

Artefije (Artephius), koji je živeo u dvanaestom veku, bio je jedan od najpoznatijih i najcenjenijih srednjovekovnih alhemičara. Njegovi radovi su uključeni u sve standardne alhemičarske zbirke, kao što su Theatrum chemicum i Manžeova Bibliotheca chemica curiosa, a prevedeni su na francuski i nemački početkom XVII veka. Karl Kristof Schmieder, jedan od prvih istoričara alhemije, popisao ih je i dao njihov sažetak u svojoj Geschichte der alhemie.
Artefijevoj slavi možda je najviše doprinela tvrdnja koju je izneo u knjizi Tractatus de vita proroganda (Traktat o produženju života) da je uz pomoć tajne tinkture, koju je koristio kao lek, dostigao starost od 1025 godina u trenutku kada je započeo pisanje, što bi značilo da je rođen jedno stoleće posle Hrista. Schmieder, pomenuvši ovaj detalj, dodaje: „Velikih li reči! Nijedan drugi majstor medicine nije otišao tako daleko. Ova oholost bi trebalo da oduzme adeptu i pronalazaču svaki kredibilitet. Međutim, oni umereniji veruju da je traktat falsifikat koji se pogrešno pripisuje Artefiju. To je verovatno razlog zašto nikada nije ni bio odštampan nego se može naći samo u rukopisu.“
Osim toga Artefije je tvrdio da je obišao područje Pakla i da je tamo video Tantala kako sedi na zlatnom prestolu. Neki smatraju da je on ista osoba, čiji je život zabeležio Filostrat, ali pod imenom Apolonija iz Tijane, dok drugi kažu da je u pitanju pokršteni Jevrejin, pa mu i Rafael Patai posvećuje posebno poglavlje u svojoj knjizi The Jewish Alchemists.

Neobično proročanstvo Edgara Alana Poa

Edgar Alan Po

Istorija pomorstva zabeležila je jezivu priču o joli "Minjonet" (Mignonette), koja je 1884. godine, pod komandom kapetana Toma Dadlija  napustila Sautempton u Engleskoj i krenula na dugo putovanje do Australije, ali je nastradala u oluji negde u južnom Atlantiku.

U čamcu za spasavanje, na 1600 kilometara od najbližeg kopna i sa malom rezervom namirnica, pored Dadlija, našli su se još i mornar Edvin Stivens i dvojica stjuarta -  Edmund Bruks i Ričard Parker. Nakon 19 dana provedenih bez hrane i vode, posada je postala očajna. Kada je Parker, pošto je popio veću količinu morske vode, pao u delirijum, ostali brodolomnici  odlučiše da ga ubiju i pojedu. Kasnije su pravdali taj postupak činjenicom da je Parker već bio na ivici smrti i da nije imao porodicu koja bi ga oplakivala.

Igdrasil - Drvo Života

Igdrasilu, jasenu, drvetu života koren je duboko u kraljevstvu Hele ili smrti; njegovo stablo diže se do nebeske visine i širi svoje grane po celoj Vasioni. To je Drvo Života. Kod nogu njegovih, u carstvu Smrti, sede tri Norne, boginje sudbe - prošlost, sadašnjost i budućnost, koje zalivaju njegove žile vodom iz svetog izvora. Njegove "grane" sa svojim pupoljcima i lišćem - događaji, patnje, dela, katastrofe - šire se kroz sve zemlje i vremena. Zar nije svaki list njegov istorija jednog života, svako vlakno - delo ili reč? Njegove grane su istorija naroda. Njegovo šuštanje to je brujanje ljudskog života od starina. Tako raste ono, dah ljudske strasti prožima ga, ili bura bruji kroz njega kao glas svih bogova. To je Igdrasil, Drvo Života. Ono je prošlost, sadašnjost i budućnost: što je učinjeno, što se čini, što će se činiti; "beskonačna konjugacija glagola činiti". Gledajući kako kruže ljudske stvari, od kojih je svaka nerazdvojno vezana sa svima, kako je reč koju vam danas govorim pozajmljena ne samo od Ulfile Mezogota, nego od svih ljudi od kako je prvi čovek počeo da govori - ja ne nalazim takvu istinitu sličnost, kao što je predstava toga drveta. Lepa, savršeno lepa i velika.

ARTEFAKT (odlomak)

Tijana Pavlović - ARTEFAKT
(ilustracija iz knjige)

Prvo poglavlje romana "Artefakt" Ivana Vukadinovića  (Skriptorijum, 2012).

1.

Video sam ga na obali reke. Bio je neverovatno lep. Taj oblik, predmet, artefakt, kako će takve stvari mnogo kasnije zvati jer ga nije priroda napravila. Niti je bio napravljen ljudskom rukom, zapravo odmah sam uočio razliku u odnosu na ono što smo sami pravili tih dana.

Bio je veličine oblutka. Oblutke sam i skupljao, tamo na obali Istera, jer bili su dobri za oštrenje sekira. Međutim, materijal od koga je napravljen bio je nekako uglačan, sjajan i mnogo čvršći od bilo kakvog kamena. I oblik je bio prefinjen. Prema njemu su figurice plodnosti koje smo pravili od mekšeg kamenja izgledale neopisivo grubo. Ovo je takođe bila figurica. Imala je po dve ruke i noge, kao i mi, ali tanke i duže u odnosu na trup. Svakako mnogo izraženije nego na našim figurama gde su se patrljci samo nasađivali na ženske obline. I glava je bila čudna – trouglasta sa velikim očima. Uši su bile jedva primetne, a gornji deo ravan, bez nekog nabora koji bi dočarao kosu.

Udvaranje je bilo veoma jednostavno u tim vremenima. Ko bi bio dovoljno jak, zdrav i tako izgledao mogao je samo izraziti svoju nameru sparivanja. Dame su birale. No one koje su izgledale najbolje, čiji je izgled najbolje pokazivao zdravlje, plodnost, unutrašnju snagu, pa i nešto više od toga – one bi često tražile nešto više. Nešto što će im privući pažnju.

Ivan Vukadinović - "Artefakt"

Ivan Vukadinović - "Artefakt"

Radnja novog romana Ivana Vukadinovića "Artefakt" smeštena je na prostor Srbije, pretežno oko Dunava, i kroz osam poglavlja pokriva period od sukoba sa neandertalcima do NATO agresije. Sve događaje iz različitih epoha povezuje glavni junak koji ima sećanja svojih predaka.

"Ivan Vukadinović (1974) se u svojim romanima koji su na granici oblasti naučne i istorijske fantastike vizionarski i smelo poigrava fenomenima vremena i prostora, dok mu je mašta bezgranična.
Ovaj književnik je kompletnu afirmaciju u našoj sredini postigao ubedljivim i zanimljivim romanom AGARTA (Kraljevstvo podzemlja i zemlje).
Svoj ugled potvrđuje romanom ARTEFAKT.
Vukadinović je dobar pisac, koji ima smisla za tečnu, živopisnu i svakom čitaocu pristupačnu naraciju. Priča se guta, pred nama se nižu najrazličitiji i najneobičniji prizori iz nestvarno daleke prošlosti, kao i iz vremena koje se približava našim danima.
Lajt-motiv knjige je artefakt (predmet izrađen ljudskom rukom), koji predstavlja vezivno tkivo knjige, odnosno njenu značenjsku i simboličku dominantu. Artefakt je narativna kopča kojom Vukadinović spaja beskrajno daleke epohe."
(Iz recenzije Danka Stojića)

Skriptorijum, Beograd, 2012, 89 str., broš povez, ćirilica
ISBN 978-86-6313-002-9

Cena: 200,00

Online kupovina:

 Kupindo