Albreht Direr - "Vitez, Smrt i Đavo"

Albreht Direr - Vitez, Smrt i Đavo

„Vitez, Smrt i Đavo“ je jedna od tri Direrove grafike iz 1513-14. godine, poznate kao Meisterstiche (majstorski bakrorezi). Ostale dve su „Melanholija I“ i „Sveti Jeronim u svojoj ćeliji“. Iako ne predstavljaju trilogiju u doslovnom smislu, grafike su tesno povezane i komplementarne, ukazujući na tri vrline srednjovekovne sholastike: religioznu, intelektualnu i moralnu. Grafika „Vitez, Smrt i Đavo“, koju je Direr jednostavno nazvao „Jahač“ (Reuter), otelovljuje stanje moralne vrline. Umetnik je prikaz možda zasnovao na opisu „hrišćanskog viteza“ iz Erazmovog „Uputstva hrišćanskom ratniku“ (Enchiridion militis Christiani), objavljenom 1504. godine. „Da ne biste skrenuli sa puta vrline zato što je on grub i tegoban... i zato što neprestano morate da se borite sa tri podmukla neprijatelja – putenošću, Đavolom i svetovnim zadovoljstvima – predlažemo Vam treće pravilo: sve ove demone i utvare, koji Vas napadaju kao da ste u samom bezdanu Hada, morate ignorisati po primeru Vergilijevog Eneje... Ne osvrćite se za njima.“ Nepokoleban ni Smrću koja stoji pred njim sa peščanim časovnikom u ruci – simbolom prolaznosti života, ni Đavolom koji ga prati u stopu, Vitez mirno prolazi u društvu svog psa. On ide putem pravednika kroz sve životne nedaće ka Bogu koga predstavlja zamak na horizontu. Pas simbolizuje veru, a gušter verski zanos. U tehničkom smislu, konj i jahač, čije je skice Direr uradio još 1498. godine, izvedeni su iz Leonardovog kanona proporcija sa kojim se Direr upoznao tokom svog boravka u Italiji.

H.F. Lavkraft - "Knjiga"

H.F. Lavkraft (1890-1937)

„Knjiga“ je nedovršena Lavkraftova priča koja je prvi put objavljena 1938. u časopisu „Leaves“, godinu dana nakon autorove smrti.


Sećanja su mi prilično zbrkana. Veliko pitanje je i od kada ona počinju, jer ponekad proživljavam užasavajući sled godina koje se protežu iza mene, dok mi se u drugim prilikama čini kao da je sadašnji trenutak bio izolovana tačka u sivoj, bezobličnoj beskonačnosti. Nisam baš siguran ni na koji način saopštavam ovu poruku. Iako sam svestan da je izgovaram, imam nejasan utisak da je neophodna neka neobična i možda strašna meditacija da bi se prenele moje reči do mesta na kojima bih želeo da se čuju. Moj identitet takođe je zbunjujuće maglovit. Čini se da sam preživeo veliki šok – možda na početku nekog potpuno monstruoznog ciklusa mog jedinstvenog i neverovatnog iskustva.
Svi ovi ciklusi iskustva izvirali su, naravno, iz te zagonetne Knjige. Sećam se trenutka kada sam je pronašao na jednom slabo osvetljenom mestu u blizini crne uljane reke nad kojom se stalno kovitlala magla. Ovo mesto bilo je veoma staro i do plafona visoke police pune natrulih knjiga pružale su se unedogled kroz unutrašnje odaje i zidne niše. Osim toga, velike i bezoblične hrpe knjiga bile su naslagane po podu i u grubim sanducima, a na jednoj od tih gomila sam je i pronašao. Nikada nisam saznao njen naslov jer je nedostajalo nekoliko početnih stranica, ali je ležala otvorena pri kraju tako da sam bio u prilici da ugledam nešto što mi je uzburkalo osećanja.

Danse Macabre – Ples Smrti

Bernt Notke - Totentanz (Crkva Sv. Marije, Libek, 1463)

Svest o sveopštem dualizmu koja je prožimala stanovnike Evrope tokom XIV i XV veka imala je svoj opipljiv simbol u bezbrojnim likovnim predstavama „Mrtvačkog plesa“ (franc. Danse Macabre, nem. Totentanz), na kojima vidimo mladiće i starce, žene i decu, seljake i biskupe, kraljeve i prosjake, lude i svece, sve moguće ljudske staleže kako se vrte u divljem kolu, dok im Smrt svira i daje takt. Plastičnije i dirljivije ne može se dočarati način na koji su ljudi u to vreme posmatrali život: Smrt i igra kao dobri drugovi – opojna afirmacija života, teturanje u grob. Danas nam se takvim čini i čitavo ovo razdoblje: mahniti ples osuđenika koji očekuju smrtnu kaznu pokazuje da je čuvena životna radost samo puka euforija bolesnika i lude.
Istoričari smatraju da je „Mrtvački ples“ prvi put prikazan na zidovima grobljanske crkve Saints-Innocents u Parizu 1424-25. godine, a da se iz Francuske ova alegorija o prolaznosti života prenela u Nemačku, Španiju, Portugal, Holandiju i Estoniju. Sudbina jedne od najpoznatijih predstava „Mrtvačkog plesa“, rad nemačkog umetnika Bernta Notkea, verovatno je i najbolji dokaz da ništa nije večno – ova slika koja se nalazila u Crkvi Sv. Marije uništena je 1942. godine tokom savezničkog bombardovanja Libeka.

Malj za veštice (Malleus maleficarum)

Malleus maleficarum
(naslovna strana izdanja iz 1669. godine)

Nakon reformacije evropsko pravosuđe ostalo je isto tako varvarsko, kao što je bilo u 14. i 15. veku, ali je zato poraslo praznoverje. Ranije su đavolovi učenici bili samo Jevreji, Turci i čarobnjaci, a sada je dijabolizovan čitav svet. Papa je antihrist, svaki njegov sledbenik sin je Satane; za katolike Luter je đavolov sluga, a svako ko ga podržava – dete pakla. Osim toga, protestantizam je povećao osećanje greha: niko ne može sa sigurnošću da zna da li je pravedan i da li će se na kraju spasiti. Dobra dela ništa ne vrede, a religija zadaje čoveku preteške zadatke koje, zapravo, niko ni ne može da ispuni. Za doktora Eka i mnoge druge protivnike, Luter je tvrdio da su sklopili pakt s đavolom, dok je Johan Kohleus, kanonik u Breslau izneo optužbu da je Luter rođen od đavola, s kojim je zgrešila Margareta Luter, reformatorova majka. Iz Luterovih bezbrojnih izjava jasno se vidi da je verovao u veštice – „đavolske kurve“ (Teufels-huren), kojima preti sa propovedaonice i proklinje ih zbog njihovog odnosa sa Nečastivim.

Ogam – pismo starih Kelta

Stranica iz Knjige Balimota (1390)
sa objašnjenjem ogamskog pisma

Po svojim grafičkim karakteristikama, najegzotičniji oblik alfabetskog sistema pisanja svakako je pismo starog keltskog stanovništva Britanskih ostrva koje se naziva ogam (ogham). Ono se piše znakovima konstruisanim od jedne do pet vodoravnih ili kosih crtica, koje izlaze iz deblje osnovne vertikalne linije, kao što grane izlaze iz stabla. Takav natpis ostavlja utisak kao da se radi o nekoj grafičkoj šemi. Svako slovo ogama dobilo je svoje ime po nekoj biljci, pa se čitava abeceda naziva još i Beith-Luis-Nin, što u prevodu znači breza-brest-jasen. Poreklo ovog pisma veoma je nejasno, i u nauci postoji veliki broj teorija o njegovom nastanku. Po jednima, ogam je derivat germanskih runa; po drugima, on je grafički izraz govora gestovima, a crtice od jedan do pet, zapravo, predstavljaju pet prstiju ruke; dok treći smatraju da su ga izmislili druidi u Irskoj iz političkih, vojnih ili religioznih razloga, želeći da imaju tajno sredstvo komunikacije.
Do danas je evidentirano oko pet stotina ogamskih spomenika, od kojih je preko tri stotine pronađeno u Irskoj, a oko četrdeset u Velsu. Nastali su u periodu od IV do VII veka n.e., a svi su na irskom jeziku, izuzev nekoliko natpisa iz Škotske sa tekstom na jeziku Pikta. Sami Irci su verovali da njihovo pismo potiče iz biblijskih vremena. U zborniku „Knjiga o osvajanju Irske“ (Lebor Gabála Érenn) navodi se da je ogam izmišljen odmah nakon pada Vavilonske kule zajedno sa gaelskim jezikom.

Izvori:
Zvonimir Kulundžić, Put do knjige (Epoha, Zagreb, 1959)
Ogam (Wikipedia, sr)
Ogham (Wikipedia, en)

Festival mrtvih u Japanu

Brodovi za duše pokojnika

Predstave o sudbini pokojnika menjale su se u Japanu tokom vremena. Najstarija tradicija govori o Zemlji duhova sa druge strane planina ili o Podzemnom svetu – mračnom kraljevstvu nečistih duša. Sa budizmom stiglo je verovanje u raj i pakao. Oni čestiti mogli su da očekuju boravište blaženih, a grešnici mesto za kaznu. Budisti su takođe verovali i u reinkarnaciju. Duše koje nisu uspele da dosegnu savršenstvo ponovo bi se rodile u odgovarajućem obličju (nakon boravka u nekoj vrsti kosmičkog stovarišta).
Kako se broj budističkih sekti povećavao, tako su one razvijale i različita shvatanja o zagrobnom životu. Međutim, oko jednog važnog pitanja postojala je opšta saglasnost. Kakva god da mu je sudbina, pokojnik je ostajao prisno povezan sa svojom porodicom. Zaista, on je i dalje bio član domaćinstva kome je trebalo odavati počast, obraćati mu se i koga je trebalo hraniti!

Asasini iz Alamuta

Godine 1090. Hasan-ibn-Sabah osnovao je fanatičnu sektu Asasina. Pre toga je devet godina vrbovao pristalice po severnoj Persiji za tajno muslimansko udruženje egipatskih ismailita i propovedao mržnju protiv seldžučkih vladara.

Alamut

Severno od Kazvina, na teško pristupačnom planinskom vencu uz Crno more, vladao je neki mali gorštački knez. Njegov utvrđeni planinski grad Alamut – Orlovsko gnezdo – izabrao je Hasan za svoje sedište. Iako je u njega došao kao sveti isposnik, ubrzo je kraljeva reč postala prazno slovo na papiru. Ali budući da sveci ništa ne prisvajaju bez odštete, dao je on za grad kralju, kad ga je iz njega isterao, doznaku na 3.000 zlatnika, koja je glasila na sultanovu riznicu, a bila isplativa u velikom gradu Dameganu. Dameganski namesnik nije se usudio da odbije ovaj nalog.