Malj za veštice (Malleus maleficarum)

Malleus maleficarum
(naslovna strana izdanja iz 1669. godine)

Nakon reformacije evropsko pravosuđe ostalo je isto tako varvarsko, kao što je bilo u 14. i 15. veku, ali je zato poraslo praznoverje. Ranije su đavolovi učenici bili samo Jevreji, Turci i čarobnjaci, a sada je dijabolizovan čitav svet. Papa je antihrist, svaki njegov sledbenik sin je Satane; za katolike Luter je đavolov sluga, a svako ko ga podržava – dete pakla. Osim toga, protestantizam je povećao osećanje greha: niko ne može sa sigurnošću da zna da li je pravedan i da li će se na kraju spasiti. Dobra dela ništa ne vrede, a religija zadaje čoveku preteške zadatke koje, zapravo, niko ni ne može da ispuni. Za doktora Eka i mnoge druge protivnike, Luter je tvrdio da su sklopili pakt s đavolom, dok je Johan Kohleus, kanonik u Breslau izneo optužbu da je Luter rođen od đavola, s kojim je zgrešila Margareta Luter, reformatorova majka. Iz Luterovih bezbrojnih izjava jasno se vidi da je verovao u veštice – „đavolske kurve“ (Teufels-huren), kojima preti sa propovedaonice i proklinje ih zbog njihovog odnosa sa Nečastivim.

U vreme kada je nastupio raskol u hrišćanskom učenju, digao se iz dubina duša jezoviti talog paganstva.
Još su stari Persijanci verovali u veštice, a spominje ih i Stari Zavet, kao i grčka i rimska mitologija. Veštice su spaljivane i u ranom srednjem veku, ali tada je to spaljivanje imalo karakter ljudske žrtve, pa je Karlo Veliki zabranio ovu praksu. U Italiji čitava jedna pokrajina bila je tokom renesanse čuvena po svojim vešticama, zbog čega je Norcia privlačila strance kao neka znamenitost. Strega (veštica) i stregheria (vračanje) bili su gotovo službeno priznati. Tek krajem 15. veka počinje ludilo koje će prerasiti u pravu epidemiju. Progoni veštica započeli su na severu, a godina 1487. odlučujući je datum, jer tada je izašao čuveni Malleus maleficarum (Malj za veštice). Ovu knjigu su izdali papski inkvizitori Henrik Institoris i Jakob Šprenger. Tu se čitavo pitanje „naučno“ obrađuje, a građa sistematski sređuje i objašnjava. U prvome delu nalazimo pitanja, kao npr.: Postoji li crna magija? Da li đavo sarađuje sa čarobnjakom? Mogu li incubi (oni, koji naležu, t.j. demoni u obliku muškarca) i succubi (oni, koji podležu – demoni u obliku žena) da rađaju sa ljudima decu? Mogu li čarobnjaci podstaći u ljudima mržnju ili ljubav? Može li crna magija da spreči bračni akt? Mogu li veštice da postupaju sa muškim udom kao da je odvojen od tela? Mogu li veštice da pretvore ljude u životinje? – Drugi deo obrađuje pojedinačna pitanja, kao npr.: Kako veštice izazivaju oluju i grâd; kako ostavljaju krave bez mleka; kako sprečavaju da kokoške ne nose jaja; kako prouzrokuju pobačaje; na koji način izazivaju bolest kod stoke; kako prenose besnilo; kako svojim strelama (Hexen-schuss) koče udove i zadaju bol; zašto najradije ubijaju nekrštenu decu (odgovor: jer nekrštena deca ne mogu da budu puštena na Nebo, a carstvo Božje i konačni poraz đavola, uslediće tek onog dana, kada se na nebu sakupi određen broj blaženih; ubijanjem novorođene dece odlaže se ovaj čas).

Đavo i veštice gaze krst
(Malleus maleficarum, 1608)

Postojalo je opšte verovanje da veštice u određeno vreme, najčešće noću 1. maja (Valpurgijska noć) jašu na granama i jarcima do nekog zloglasnog brda gde odaju počast gospodaru pakla, igrajući kolo i ljubeći ga u zadnjicu (dok bi ovaj svoje zadovoljstvo izražavao puštanjem gasova), a zatim da banče u zajednici s đavolima. Veštice su „ispitivali“ tako što bi optuženu bacili zavezanu u vodu: ako potone bila je nevina, a ako ne potone, to je bio dokaz da je zaista veštica. Svaka žena mogla je da bude osumnjičena za čaranje, a u najvećoj opasnosti su bile one koje su se isticale nekom osobinom: i poseban talenat i velika zloba, i telesne mane i savršena lepota – sve je to moglo da podstakne sumnju. S vremenom su se ljudi navikli na to da se priznanja iznuđuju na mučilištima, pa su bezbrojni dokazi „potkrepili“ procese protiv veštica. Bio je to circulus vitiosus, pošto je strah od suđenja i strah od mučenja znatno povećao broj optužbi. Iako su često pri tom učestvovali i drugi motivi, kao pohlepa za novcem ili osvetoljubivost; ipak se ne može sumnjati da je većina sudija postupala u najboljoj nameri, kao što danas postupa državni tužilac, koji se oseća kao čuvar prava i morala. Protestantizam je proganjajući veštice postupao isto tako fanatično kao katolicizam, što liberalni ili nacionalistički pisci rado zaboravljaju. Bila je to prava bolest vremena, koja je zahvatila ceo svet – običan narod i obrazovane slojeve, papiste i reformatore, kneževe i podanike, tužioce i sudije, pa i same veštice, budući da su mnoge žrtve bile čvrsto uverene u svoju krivicu. Istraživački duh kakav je bio Johan Kepler, kome sigurno nije nedostajalo naučno mišljenje, tvrdio je da se veštičarenje ne može negirati i da veštice postoje. Štaviše, jedna Keplerova rođaka spaljena je kao veštica, a njegova majka je nekoliko puta srećno izbegla opasnost da je stigne ista sudbina.
Progoni veštica mogli bi da se objasne kao masovna psihoza na osnovu potisnute seksualnosti, a psihoanaliza bi možda dobro učinila kada bi ovo pitanje temeljno proučila. U spomenutom delu o sudskom postupku protiv veštica ima zanimljivih motiva. Na pitanje: „Zašto je crna magija raširenija među ženama nego među muškarcima?“, Malleus maleficarum odgovara  ovim rečima: „Šta je žena ako ne razdor za prijateljstvo, kazna koju ne možemo da izbegnemo, nužno zlo, prirodna nepogoda, domaća opasnost, štetočina ljupkog lica, svetska pokora premazana privlačnim bojama?“ U tim se rečima odražava srednjovekovna ginofobija, ali i duboki čovekov strah pred tajanstvenom drugaricom, koju mu je Bog dodelio, potresna slutnja o neminovnom grehu i nevidljivoj propasti, koja vreba iza polne zajednice. Od ženomrstva, koje se ispoljavalo u progonima veštica, put vodi pravo do Strindberga. Nema sumnje da se tu ne radi o verskom nego o polnom pitanju, koje je prikriveno religioznošću. U pitanjima koja sudija-istražitelj postavlja optuženoj ženi, ključa razularena mašta seksualnog nezadovoljstva ili nemoći, satirijaza i perverznost.

Iz knjige: Egon Friedell - Kulturgeschichte der Neuzeit (München, 1927-1931)