Festival mrtvih u Japanu

Brodovi za duše pokojnika

Predstave o sudbini pokojnika menjale su se u Japanu tokom vremena. Najstarija tradicija govori o Zemlji duhova sa druge strane planina ili o Podzemnom svetu – mračnom kraljevstvu nečistih duša. Sa budizmom stiglo je verovanje u raj i pakao. Oni čestiti mogli su da očekuju boravište blaženih, a grešnici mesto za kaznu. Budisti su takođe verovali i u reinkarnaciju. Duše koje nisu uspele da dosegnu savršenstvo ponovo bi se rodile u odgovarajućem obličju (nakon boravka u nekoj vrsti kosmičkog stovarišta).
Kako se broj budističkih sekti povećavao, tako su one razvijale i različita shvatanja o zagrobnom životu. Međutim, oko jednog važnog pitanja postojala je opšta saglasnost. Kakva god da mu je sudbina, pokojnik je ostajao prisno povezan sa svojom porodicom. Zaista, on je i dalje bio član domaćinstva kome je trebalo odavati počast, obraćati mu se i koga je trebalo hraniti!

Ovo verovanje – da mrtvi ostaju u vitalnom odnosu sa živima – poznato je kao kult predaka. Izgleda da su ga poznavala sva društva u svojoj ranoj fazi. (Npr. bilo je važan element grčke i rimske kulture.) Ali tokom razvoja, društva su, po pravilu, odbacivala kult predaka. Od svih sofisticiranih civilizacija, on je samo u Kini i Japanu sačuvao centralno mesto. A u Japanu je čak nastavio i da napreduje.
U središtu japanskog kulta predaka nalazi se kućni oltar, poznat kao butsudan (koga ne treba mešati sa kamidanom, ili nišom za bogove koja se takođe može naći u većini domova). Butsudan je kabinet u kome se nalazi slika Bude, drvene memorijalne tablice za preminule bliske rođake i Knjiga Prošlosti – svitak sa spiskom dalekih predaka. Molitva pred butsudanom izgovara se svakodnevno i ostavljaju se ponude – obično pirinač i čaj. Pali se tamjan, a noću i sveća. Briga za ovo sveto mesto jeste osećaj za prisustvo sopstvenih predaka. Gdegod da su otišli, Japanac je ovde u dodiru sa njima. Molitve i ponude služe za to da bi se odala počast precima i da bi im bilo udobnije u novom prebivalištu.
Međutim, ovi obredi su takođe i za dobrobit živih, jer pokojnik postaje kami sa natprirodnim moćima. Ako je na odgovarajući način poštovan, on će se uplitati u poslove porodice, utičući na njen napredak i pomažući da se izbegne nesreća. Na taj način, Japanac se moli precima i traži njihovu pomoć; zahvaljuje im se i izvinjava za greške. Osim toga, može da pokuša i da dobije njihov savet (koji će mu stići putem sna ili preko medijuma).
Ovakve ceremonije su svakodnevna aktivnost u bilo kom tradicionalnom domaćinstvu, a u posebnim prilikama se produžavaju i imaju složeniji oblik. Najvažnija od njih je trodnevni praznik, nazvan bon matsuri, ili Festival mrtvih, koji se održava sredinom avgusta i predstavlja jedan od najznačajnijih dana u japanskom kalendaru, jer tokom njegovog trajanja Japancima dolaze preci u posetu.
Festival mrtvih je u suštini porodično okupljanje. Ljudi prevaljuju velika rastojanja da bi bili kod kuće tokom praznika, kao što je to slučaj i na Zapadu pred Božić. Stvaraju se zastoji na autoputevima; vozovi i autobusi su prepuni. Međutim, ovo okupljanje se ipak razlikuje, jer su zakrčeni i nebeski putevi. Preci se takođe vraćaju.

Lampioni osvetljavaju pokojnicima
put od groblja do kuće

U znak dobrodošlice kuća se temeljno čisti. Ukrašena je voćem i cvećem. Iznose se omiljeni predmeti pokojnika – lula, knjiga ili neki muzički instrument. Pred vratima se postavlja kofa sa vodom: preci će poželeti da operu noge nakon dolaska. Na pročelju kuće okačena je papirna lampa. Ona će osvetljavati put do vrata. (U slučaju kada je neko preminuo tokom godine, prijatelji i rođaci postavljaju dodatne svetiljke.)
Dok se spušta veče, svetlost lampiona oživljava ulice. Porodice izlaze iz svojih kuća i upućuju se ka groblju. Tamo voćem, pirinčanim kuglicama i sakaki grančicama ukrašavaju grobove svojih pokojnika. Upaljene lampione spuštaju na grobove, pa i samo groblje uskoro počinje takođe da plamsa. To je poziv duhovima pokojnika da ustanu iz grobova i da se pridruže svojim porodicama u proslavi. Duhovi prihvataju ovaj poziv i uz pomoć svetla još jednog lampiona sprovede ih do kuće.
Ispred ulaznih vrata izuvaju se cipele (to jednako čine i živi i mrtvi), pa svi ulaze unutra. Butsudan je otvoren. Pred njim je postavljen žrtvenik za duhove na koga su položene memorijalne tablice. Duhovi pokojnika onda ulaze u njih, i tu će boraviti tokom trajanja festivala. Izgovaraju se molitve. Pali se tamjan. Zatim se pred duhove iznose manje količine njihovih omiljenih jela – ponude koje služe kao znak dobrodošlice.¹
Članovi porodice, povezani krvnim srodstvom, sedaju da bi se i sami poslužili večerom čije su porcije daleko od simboličnih. Prava gozba! Povod je istovremeno i dostojanstven i radostan jer su se preminuli roditelji, dedovi i bake vratili, pridruživši se ponovo krugu porodice. Obraćajući im se kao da su fizički prisutni, obaveštavaju ih o novostima: uspesima, promenama, problemima. Predstavljaju im novopridošle članove porodice. Kako veče odmiče, slavlje i veselje postaju opšte pravilo. Pa ipak se ne zanemaruju ni formalni običaji. Sveštenik će možda svratiti da pred žrtvenikom otpeva sutru. (Nije neuobičajeno i da medijum dođe u posetu i direktno komunicira sa mrtvima.) Takođe se obavljaju još neki dodatni obredi.
Na taj način su preminuli vraćeni u okrilje porodice i ugošćeni. Međutim, drugog dana težište praznika se prenosi iz domova na ulicu. Vreme je festivala, pa ubrzo nastupa karneval – sa hranom, igrama i zabavom. Glavni događaj je predviđen za večernje časove: divlji ples poznat pod imenom bon odori. Podignuta je pozornica na otvorenom i ukrašena svetiljkama. Na njoj muzičari sviraju bubnjeve, činele i flaute. Muzika privlači masu koja se okuplja oko pozornice u koncentričnim krugovima i počinje da igra. Publika zauzima mesta, skladno se kreće u krug, peva i pljeska. To je japanska verzija našeg kola. Prividna svrha bon odoria je da zabavi duhove. Ali on takođe služi i za to da dâ polet živima i da ih ujedini kroz opšti zanos. Često se dešava da igra potraje do zore.
Treće večeri festivala precima se daje otpust. Poslednje ponude – pirinčane kuglice koje im daju snagu za povratak – stavljaju se na žrtvenik. Na ulicama se pale oproštajne vatre. (U Kjotu, na obronku planine pale ogromnu lomaču u obliku znaka dai – karakter sa značenjem „veliki“.) Zatim se iznose brodovi za duše. Oni imaju drveni trup sa svetiljkom na pramcu i tamjanom na krmi. Na svakom je zapisano ime pokojnika. Brodovi za duše se spuštaju do reke ili luke i, dok se pale svetiljke, duhovi preminulih ulaze u plamen.
Tek onda brodovi mogu da budu porinuti. Oni ispunjavaju površinu vode, dok se porodice opraštaju sa voljenima. U čitavom Japanu milioni ovih sićušnih plovila kreću se ka moru trepereći u noći. Poznat kao „Plima preminulih duša“, ovo je dirljiv prizor. Preci se vraćaju u svet duhova i, dok odlaze, njihove porodice im dovikuju: „Vratite se sledeće godine!“
Lafkadio Hern je ovako opisao Plimu preminulih duša: „Niz sve potoke, reke i kanale fantomske flote svetlucajući odlaze u more, koje od svetiljki za mrtve blista sve do horizonta, dok morski vetar raznosi miris tamjana.“²
I tako se završava Festival Mrtvih. To je opšti praznik u kome učestvuje ceo Japan, pa čak i preminule generacije. Iako je specifično japanski, on može da se poredi sa Sisvetama, drevnim praznikom od koga je nastala Noć veštica. Verovalo se da te večeri mrtvi pohode Zemlju i izazivaju zlo. Da bi se umilostivili, ostavljane su im ponude i paljene su lampe napravljene od bundeva. Pa ipak, japanski praznik je sasvim drugačiji po svom karakteru. Njegovi duhovi su preci Japanaca, a ne bezimene utvare. Oni izazivaju duboko poštovanje, a ne strah. Osim toga, pojavljuju se u neradnom mesecu avgustu, a ne u sumornom novembru. I dolaze ne da bi izazivali nevolju nego da bi uživali u porodičnoj gozbi!

Napomene:

1. U mnogim domaćinstvima postavlja se još jedan žrtvenik za duhove koji nemaju porodicu da se za njih moli, pa zbog toga uzbuđeni lutaju. Cilj je da se oni umire.

2. Pomorci su sujeverni kada je Plima preminulih duša u pitanju, pa tokom nje ili uopšte ne isplovljavaju ili ne ulaze u luke. Postoji verovanje da kad brod zahvati plima, mrtvi ustaju iz vode, ispruže svoje ruke i zatraže kofu. Mudri mornari ispunjavaju njihov zahtev, ali, svesni da uvređeni duhovi nameravaju da im potope brod, bacaju im kofe bez dna.

(Iz knjige „Japan u orahovoj ljusci“, koja će izaći iz štampe u julu 2012. godine kao zajedničko izdanje Skriptorijuma i Edicije Kokoro - Duh Istoka)