Đainistička zastava

Đainistička zastava

Đainistička zastava prikazuje centralne simbole đainizma. Tri tačke predstavljaju "tri dragulja" - ispravne namere, ispravno znanje i ispravne postupke. Kraci svastike simbolizuju četiri nivoa inkarnacije: rođenje ili ponovno rođenje (1) u paklu; (2) u obliku insekata, biljaka ili životinja; (3) u obliku ljudi; i (4) u obliku duhova ili demona. Polumesec predstavlja kaivalyu (moksha u hinduizmu) ili oslobođenje.

Horizontalne pruge na zastavi označavaju: čistoću (crvena), jednostavan način života (žuta), asketizam (bela), vegetarijanstvo (zelena) i nenasilje prema svim živim bićima - ahimsa (plava).

Santhara - dobrovoljna smrt gladovanjem u Indiji

Taraben Chovatia
(78 godina) tokom
praktikovanja Santhare

Santhara je đainistički ritual dobrovoljnog prihvatanja smrti, koji podjednako praktikuju i askete i obični ljudi, kada naslute da se približio kraj njihovom životu, bilo zbog starosti, neizlečive bolesti, nemaštine i sl. U tom trenutku oni prevazilaze sve strasti i odbacuju sva ovozemaljska zadovoljstva, primenjujući postepeno uzdržavanje od hrane i vode, uz istovremenu meditaciju o pravoj prirodi Sopstva dok se duša ne odvoji od tela. Pri tome je neophodno da se oblik posta prilagodi procenjenoj dužini preostalog života. Vernik bi trebalo da izdrži sve teškoće, pa ako se razboli ili iz bilo kog drugog razloga nije u stanju da održi mir uma, neophodno je da odustane od Santhare, ponovo počne da uzima hranu i nastavi ovozemaljske aktivnosti.
Prihvatanje Santhare predstavlja poseban zavet. U njegovoj osnovi je težnja da vernik, odričući se tela, a sa posebnom duhovnom smirenošću i strpljenjem, spreči priliv novih i pročisti dušu od uticaja starih karmi sa kojima je ona spojena.
Santhara je takođe poznata i pod drugim imenima, kao što su Sallekhana, Samnias-Marana, Samadhi-Marana, itd., a svake godine u Indiji prosečno umre 240 đainista zavetujući se na ovaj ritual.

Hrišćanski simbolizam (1): Krst

Crux ansata u jednom koptskom
rukopisu  Novog zaveta
(Codex Glazier, 4-5 vek n.e.)

Od svih hrišćanskih simbola, krst je najrasprostranjeniji i najviše poštovan jer predstavlja instrument Isusovog mučeništva, stradanja, ali i iskupljenja za čovečanstvo. Kao ornamentalni motiv, prvi put se javlja još u praistoriji. Tokom neolita često je korišćen kao dekorativni element na keramici; u bronzano doba susrećemo ga na Kritu, u Tirinsu i na egejskim ostrvima; za vreme halštata (starijeg gvozdenog doba) na čitavom ilirskom području, a posebno na Glasincu, i to kao ornament na bronzanim dugmetima i drugom nakitu. Međutim, za sada nisu pronađeni dokazi da je krst i u ovim kulturama imao neko simbolično i sakralno značenje, osim u Egiptu gde ga nalazimo u obliku slova T, pod imenom ankh. Ovaj crux ansata (krst sa drškom), kako su ga prozvali egiptolozi, jeste hijeroglif koji označava život i, u skladu s tim, dobio je u egipatskoj ikonografiji analogno značenje. Kasnije ankh prelazi u koptsku umetnost kao ideogram za Isusa koji nas vodi večnom životu pa je često kombinovan s pravim krstom ili sa Isusovim monogramom.

Novogodišnji praznici tokom istorije

Egipatski kalendar na zidu hrama u Luksoru.

Kalendarsko računanje godine od 1. januara počelo je da se primenjuje u Zapadnoj Evropi tek početkom IX veka, a kasnije je na taj dan uvedena i proslava službene Nove godine.
Egipćani su 1. januara slavili dolazak boginje Izide na Zemlju, a Novu godinu 12. juna po našem kalendaru, što je bilo povezano sa poplavama Nila koje su donosile obnovu vegetacije spaljene letnjim vrućinama. Kada voda počne da se povlači, slavili su uskrsnuće Ozirisa, boga vode i vegetacije, posipajući njegovu glinenu statuu žitom. Kada seme isklija, bog je uskrsnuo i nastupa nova agrarna godina. Sejanje žita u slavu Nove godine održalo se kod mnogih naroda sve do naših dana.
I stari Hetiti proslavljali su Novu godinu prilikom agrarnih svečanosti, isterujući pritom zle duhove i demone iz svojih hramova. Ona je bila jedan od praznika u okviru njihovog kulta plodnosti, koji su se obeležavali veoma svečano uz procesije tokom cele godine. Praznik Nove godine spominje se u analima hetitskog kralja Muršiliša II (1321-1295. st.e.) kao svečanost „obnavljanja života“.

Grad Is - bretonska Atlantida

Zaliv Duarnenez u Bretanji na čijem mestu se
navodno nalazio grad Is (Ys)

Postoje brojne legende o gradovima i civilizacijama koje su nestale u poplavama ili u talasima mora a da o njihovom postojanju nije sačuvano nikakvo svedočanstvo osim davno zaboravljenih predanja. Verovatno najstarija od tih legendi jeste ona o potonulom kontinentu Atlantidi, koju je zabeležio grčki filozof Platon u svojim dijalozima Timaj i Kritija. Tokom srednjeg veka pominjalo se i iščezlo kraljevstvo Liones (Lyonesse) ili Leonua (Léonois), postojbina keltskog junaka Tristana (Tristram).

Međutim, nijedna od ovih pripovesti ne može da se poredi sa legendom o gradu Is (Ys), prestonici kralja Gradlona Velikog i princeze Dahut, koja se nalazila na jugozapadnoj obali Bretanje, a sada je prekriva more u zalivu Duarnenez (Douarnenez).

Artefije - besmrtni alhemičar

Naslovna strana engleskog
izdanja Artefijeve "Tajne knjige o
kamenu mudrosti" iz 1624. godine

Artefije (Artephius), koji je živeo u dvanaestom veku, bio je jedan od najpoznatijih i najcenjenijih srednjovekovnih alhemičara. Njegovi radovi su uključeni u sve standardne alhemičarske zbirke, kao što su Theatrum chemicum i Manžeova Bibliotheca chemica curiosa, a prevedeni su na francuski i nemački početkom XVII veka. Karl Kristof Schmieder, jedan od prvih istoričara alhemije, popisao ih je i dao njihov sažetak u svojoj Geschichte der alhemie.
Artefijevoj slavi možda je najviše doprinela tvrdnja koju je izneo u knjizi Tractatus de vita proroganda (Traktat o produženju života) da je uz pomoć tajne tinkture, koju je koristio kao lek, dostigao starost od 1025 godina u trenutku kada je započeo pisanje, što bi značilo da je rođen jedno stoleće posle Hrista. Schmieder, pomenuvši ovaj detalj, dodaje: „Velikih li reči! Nijedan drugi majstor medicine nije otišao tako daleko. Ova oholost bi trebalo da oduzme adeptu i pronalazaču svaki kredibilitet. Međutim, oni umereniji veruju da je traktat falsifikat koji se pogrešno pripisuje Artefiju. To je verovatno razlog zašto nikada nije ni bio odštampan nego se može naći samo u rukopisu.“
Osim toga Artefije je tvrdio da je obišao područje Pakla i da je tamo video Tantala kako sedi na zlatnom prestolu. Neki smatraju da je on ista osoba, čiji je život zabeležio Filostrat, ali pod imenom Apolonija iz Tijane, dok drugi kažu da je u pitanju pokršteni Jevrejin, pa mu i Rafael Patai posvećuje posebno poglavlje u svojoj knjizi The Jewish Alchemists.

Neobično proročanstvo Edgara Alana Poa

Edgar Alan Po

Istorija pomorstva zabeležila je jezivu priču o joli "Minjonet" (Mignonette), koja je 1884. godine, pod komandom kapetana Toma Dadlija  napustila Sautempton u Engleskoj i krenula na dugo putovanje do Australije, ali je nastradala u oluji negde u južnom Atlantiku.

U čamcu za spasavanje, na 1600 kilometara od najbližeg kopna i sa malom rezervom namirnica, pored Dadlija, našli su se još i mornar Edvin Stivens i dvojica stjuarta -  Edmund Bruks i Ričard Parker. Nakon 19 dana provedenih bez hrane i vode, posada je postala očajna. Kada je Parker, pošto je popio veću količinu morske vode, pao u delirijum, ostali brodolomnici  odlučiše da ga ubiju i pojedu. Kasnije su pravdali taj postupak činjenicom da je Parker već bio na ivici smrti i da nije imao porodicu koja bi ga oplakivala.