Sveti Merkurije ubija Julijana Otpadnika

Sveti Merkurije ubija cara Julijana

Iako je izveštaj Amijana Marcelina o pogibiji Julijana Otpadnika (Apostate) tokom persijskog pohoda prilično pouzdan, hrišćanski istoričari su kasnije pokušali da njegovu smrt prikažu kao Božiju kaznu. Poslednji paganski car navodno je izgovorio reči: Vicisti, Galilaee! („Pobedio si, Galilejče!“) pre nego što će izdahnuti, a jedna od legendi pripoveda da je Julijan 363. godine, neposredno pred odlazak u rat, zatvorio svog školskog druga Vasilija, pa je budući svetac bio prisiljen da se pomoli Svetom velikomučeniku Merkuriju (224–250), koji mu se javio u snu i rekao da je lično kopljem probo Julijana. O tome koliko je ova tradicija bila raširena u istočnom delu Carstva svedoči i ikona iz crkve Bet Merkurios u Lalibeli (Etiopija).

Palata Skifanoja - trijumf grčkih bogova

Frančesko del Kosa - Alegorija Trijumf Venere
za mesec april (Palata Skifanoja, Ferara,
1476-1484)

Palata Skifanoja u Ferari (Schifanoia, tj. schivar la noia, „bekstvo od dosade“), nekadašnje vlasništvo porodice d’Este, sa svojom glavnom dvoranom, Salone dei Mesi, predstavlja zanimljivo svedočanstvo o obnovi grčke kulture tokom italijanskog Ćinkvećenta, koja se ispoljavala kroz povratak antičkim kanonima u umetnosti, platonizmu u filozofiji i, neminovno, paganizmu kada je religija u pitanju.

Kompleksna ikonografija Salona dei Mesi, neka vrsta velikog kalendara, nastala je u želji da se ovekoveči vojvoda Borso d’Este preko drevne mitologije i arapske astrologije, pri čemu se njen autor – dvorski bibliotekar Pellegrino Priscian – poslužio različitim izvorima, uključujući i Bokačovu „Genealogiju bogova“. Svaki mesec u gornjem delu slike obeležen je trijumfom odgovarajućeg božanstva-zaštitnika, ispod koga se nalaze horoskopski znak sa dekanima i zemaljska apoteoza vojvodinih vrlina.

50 alhemijskih amblema Mihaela Majera

Nakon boravka u Engleskoj na dvoru Džejmsa I, Mihael Majer (Michael Maier) je 1617.godine objavio knjigu Atalanta fugiens, koja sadrži 50 alhemijskih amblema sa pratećim epigramima, objašnjenjima i muzičkim kompozicijama u formi fuge.

Michael Maier - Atalanta fugiens,
hoc est, Emblemata Nova de Secretis
Naturae Chymica (1617)

Belfegor

Belfegor

„Izrailj prionu uz Belfegora,
i gnev se Gospodnji raspali na Izrailja.“
(Brojevi, 25:3)

Belfegor, koga su Moabićani obožavali u obliku falusa, prvobitno je bio bog plodnosti, čije ime znači „gospodar kapije“ ili „Baal planine Fegor“. Za Jevreje kasnije postaje demon, a u Kabali je vladar poslednje, šeste zle Sefire, koja stoji nasuprot deset božanskih Sefirota.
U hrišćanskoj demonologiji, Belfegor je inkarnacija lenjosti – po Tomi Akvinskom, možda i najgoreg od sedam smrtnih grehova – jer ima za posledicu neznanje koje ljude vodi na stranputicu.
Priča se da je Belfegor jednom prilikom došao na Zemlju, gde se neko vreme prepustio seksualnim zadovoljstvima, ali je ubrzo pobegao u Pakao, srećan što tamo nema supružničkih odnosa.
Ipak, optužba za mizoginiju čini se da je neopravdana jer se Belfegor često pojavljuje u obliku lepe devojke, pa je moguće da je baš on demon koji se zaljubio u mladog Alvara, iako ga Cazotte u „Zaljubljenom đavolu“ (Le Diable Amoureux, 1772) ne pominje pod tim imenom.

Dijabolično trojstvo

Sveto Trojstvo
(Peruđa, XIII vek)

Tokom srednjeg veka Sveto Trojstvo je ponekad predstavljano u ljudskom obličju, sa jednom glavom na kojoj su tri lica, o čemu najbolje svedoči freska nepoznatog autora iz XIII veka u crkvi Svete Agate u Peruđi.
Čovekova duša, koja je stvorena prema Božjem liku, takođe je jedinosušna, ali istovremeno i trostruka po svojim atributima. U njoj se ogleda snaga Oca, dobrota Sina i mudrost Svetog Duha. Međutim, zbog čovekove prirode i nesavršene slobode koja mu je podarena, duša može da upozna, izabere i čini zlo na isti način kao što otkriva, želi i ostvaruje dobro.

Lucifer pre pada

Lucifer pre pada
Hortus Deliciarum
(1176-1196)

Hortus Deliciarum (lat. Vrt uživanja) je zbornik biblijskih tekstova, tradicionalnih i teoloških izvora koji se bave istorijom sveta od njegovog stvaranja pa sve do kraja vremena. Sastavila ga je Herada, kaluđerica u alzaškoj opatiji Hohenburg između 1176. i 1196. godine, i on sadrži brojne ilustracije, od kojih je posebno zanimljiva minijatura sa predstavom Lucifera pre pada.

Grad Irem - pustinjska Atlantida

Irem, Grad Hiljadu Stubova

Ako je verovati Lavkraftovoj „Istoriji Nekronomikona“, Abdulah Alhazred je jedan od retkih smrtnika koji su imali privilegiju da u pustinji Roba el Khaliyeh posete Irem, izgubljeni Grad Hiljadu Stubova, o kome 89. Sura Al-Fagr (Zora) kaže sledeće:

„Zar ne znaš šta je Gospodar tvoj sa Adom uradio, 
sa stanovnicima Irema, punog palata na stupovima, 
kojima ravna ni u jednoj zemlji nije bilo; 
i Semudom, koji je stijene u dolini klesao, 
i faraonom, koji je šatore imao – 
koji su na Zemlji zulum provodili 
i poroke na njoj umnožili, 
pa je Gospodar tvoj – bič patnje na njih spustio.“

Više informacija o Iremu i razlozima njegovog nestanka pruža nam „Hiljadu i jedna noć“, odnosno pripovest o kralju Šadadu, čukununuku Noinog sina Šema, koji je, čitajući u drevnim knjigama opise Raja, odlučio da nešto slično stvori i na Zemlji. Prema legendi, bilo mu je potrebno 20 godina da prikupi zlato, srebro i drago kamenje neophodno za izgradnju; 30 godina da završi zidine; 20 godina da podigne sve velike palate i hramove, i još 20 godina za opremanje i ukrašavanje. Kada je konačno Šadad bio spreman da sa pratnjom uđe u svoju novu prestonicu, Alah je odlučio da ga kazni zbog obesti i poslao je peščanu oluju, posle koje više niko nije čuo za kralja, a Irem je ostao zauvek skriven u pustinji južne Arabije, gde ga je, osim Abdulaha Alhazreda, video samo još jedan od pratilaca proroka Muhameda, i nikad niko više.