 |
| Čedomilj Mijatović |
U romanu „Rajko od Rasine“ Mijatović pripoveda o srpskom junaku koji u Kruševcu oslobađa iz turskog ropstva Mađaricu Margitu, pa onda, lutajući sa njom po Srbiji, na Vujan planini nailazi na svetogorca Teodosija, čuvara krunskog blaga Nemanjića i Brankovića. Nakon objavljivanja ove pripovesti, 1892. godine, bilo je bezbroj pokušaja da se na području između manastira Vujan i starog vizantijskog utvrđenja na Sokolici, „mitskoj planinini, punoj pećina, zmija i izvora“, uđe u trag skrivenoj riznici srpskih srednjovekovnih vladara, ali to još uvek nikome nije pošlo za rukom.
Rajko od Rasine (odlomak)
7.
„A gle kakva je to svetlost tamo?“, upita ga Margita, kad joj i samoj pogledi padoše na onaj hodnik u zidu od leve pevnice.„Ama ja tebe čekah. Ne htedoh u svetlost bez tebe. Hodi!“, reče Rajko i odmah pođe napred.
Uzani hodnik u zidu savijaše u levo od oltara i izlažaše u jednu veliku okruglu prostoriju, pod jednim visokim i širokim svodom kao pod nekim kubetom. Kad njih dvoje iziđoše iz hodnika pa stadoše na prag, preko koga se u onu okruglu dvoranu silazilo, i kad pogledaše pred sobom, obadvoje se zaustaviše i zanemeše od čuda.
Ozgo sa sredsrede svoda spuštao se jedan gvozden lanac, o kome je visio veliki jedan i poširok zlatan obruč; sa obruča se o zlatnim lancima spuštalo dvanaest velikih zlatnih kandila. Osim toga, koje sa svoda, koje sa gvozdenih poluga što su se pružale od jednog zida do drugog u sva četiri pravca, visili su mnogobrojni manji obručevi od srebra sa srebrnim kandilima, neki niže drugi više, te izgledaše kao da pod svodom lebdi čitav roj od nekakvih džinovskih zlatnih i srebrnih svetlica. Sam svod kao da je bio srebrom pokovan, te je svetlost od stotine kandila hvatao u se, kao kakav prevrnuti pehar od uglađenoga srebra, pa je onda spuštao kao neku toplu mesečinu na celu dvoranu, te se u njoj svaka tvarka dosta lepo mogla da vidi.
Margita uze da trlja oči, pa onda pogleda u nemom čudu u Rajka. Rajko, kao da je čuo šta ona sama u sebi govori, reče: „Ama, i ja se pitam, je li ovo san, ili mašta! Ili je ovo sve u istini pred nama java!“
„Hajde da siđemo da razgledamo šta je sve to“, reče Margita. Ali pre nego što će sa praga u dvoranu koraknuti, Rajko zadrža rukom Margitu, pa onda onako uzbuđen viknu: „Ima li ovde živoga koga?“
Vika njegova uze da se prolama ispod svoda, udaraše u zidine, pa se u potmuloj grmljavini vrati k njima dvoma, nerazgovetno ponavljajući poslednje dve reči: „živoga koga?“
„Živoga Boga!“, reče Rajko radosno uzbuđeno. „Ču li, gospođo, šta odziv reče: živoga Boga!, i ne treba nam bolji odgovor. Ne bojmo se!“
„Učinilo ti se. Odjek je ponovio samo tvoje reči“, govoraše mu Margita.
„Ne, ne, čuo sam ja dobro; odgovor je bio: živoga Boga! Mi ćemo, evo, u ime živoga Boga napred. Drž’ se, gospođo, moje ruke ako se bojiš, a ja ću njegove.“
„Ne bojim se ja ničega kad ima svetlosti. Mene je strah samo u mraku. Hajdmo!“, reče Margita.
Uzeše da razgledaju oko sebe. U okrugloj zidini od dvorane bilo je dvanaest gvozdenih vrataoca, koja su nekuda u druge hodnike i prostorije vodila. Jedna od tih vrataoca bila su ona na koja njih dvoje dođoše. Između svakih dvojih vrata behu uza zid prislonjeni gvozdeni oklopi sa šlemovima i sa drugim kopljima u gvozdenim rukavicama. Izgledalo je kao da su se džinovski oklopnici, u punome ratničkom okrutu, poređali jedan do drugoga, da čuvaju stražu i da podupru zidinu svojim gvozdenim plećima. Iznad njih su ovde i onde bile uz zid prikucane mnoge zastave, turske, bugarske, madžarske i mletačke.
Sa onoga praga, na kome se najpre onako u čudu zaustaviše, valjalo je silaziti preko četiri vrlo široka mramorna stupnja, pa da se siđe na pod od same dvorane. Ti su stupnjevi išli celim krugom dvorane. Prva dva stupnja bila su zapremljena onakvim oslovnim kovčezima, kakve je Rajko već video, a za koje je mislio da su mrtvački. Sad je video da u jednima od njih leže smeštena koplja, u drugima mačevi, a u trećima buzdovani.
 |
| Planina Ostrica kod Čačka |
Na trećem stupnju, a duž celog kruga – ostavljajući slobodan prolaz tek samo za jednog čoveka, koji bi od malenih vrata u zidu silazio na pod dvorane ili iz dvorane išao k vratima – bile su poređane petačke, sve bure do bureta, pa povezane jedne s drugima gvozdenim lancima.
„Biće da je to kakva stara malvasija kojom su se naši stari junaci i gospoda pojili!“, reče Rajko.
Dok on tako još zboraše, Margita se beše pregla nad najbližim buretom, vide da na dancetu nema čepa, nego oblo jedno zaklopče, prodrma ga obema rukama, otvori ga, i onda glasno uzkliknu: „Kakva malvasija? Ta ovo su srebrni novci!“, pa onda zagnjuri ruku u bure, izvadi je punu srebrnoga sitnog nošca, i pusti ga da sa tankim zvekom pada na dance od bureta.
Pa onda kao divlja mačka skoči na četvrti stupanj, na kome behu poređana i lancima povezana akovčad. Otrže silnim jednim naporom zaklopče sa prvog akova, zagnjuri ruku, podiže je u vis i pusti da mlaz od zlatnoga novca curi natrag u bure.
„A, ovo ne može biti drugo, ovo je jedan lud san! Rajko, molim te, jesam li ja budna? Jesi li ti budan?! Da nismo obadvoje izludeli?! Protrljaj, molim te, svoje oči, pa vidi i kaži mi, je li ovo doista zlato, a ono tamo srebro?!“, govoraše Margita zbunjena i gotovo zbiljski u brizi, da joj se pamet prevrnula nije.
Rajko sad trljaše oči, uštinu se u mišicu jednu, pa drugu, skide šubaru, prekrsti se, provuče prste kroz kosu jedanput i drugi put da glavu rashladi, izvadi iz svoga gunjca ubrus te ubrisa znoj sa čela i lica. I onda priđe lagano buretu jednom na trećoj stepenici, otvori zaklopče, diže aspre i pusti ih da padaju kao pleva; siđe na četvrtu stepenicu, otvori jedno akovče, izvadi jedan zlatan cekin, metnu ga sebi na dlan i prevrtaše ga to na jednu to na drugu stranu.
„Hvalimo te, Bože! Ovo je u istini i srebro i zlato! Nisam istina nikada do sada video ni ovakve groševe ni ovakve dukate, ali vidim ovo je zlato, a ono je tamo srebro. Ih, da silna blaga ako su sva ta burad puna!“, govoraše Rajko silno uzbuđen.
„Puna su sva! Puna su za celo!“, dovikivaše mu Margita, koja beše podaleko od njega odmakla, otvarajući ovde i onde po neko novo akovče. Pa onda vraćajući mu se puna ushićenja i sa puno pouzdanosti reče: „Ej, moj viteže Rajko, sad tek vidim šta će od tebe da bude! Samo neka nas sreća posluži da se dohvatimo lepe zemlje madžarske, pa da vidiš šta ću ja od tebe da načinim.“
„Ama, hodi, molim te, gospođo, da razgledamo sve ovo čudo oko nas!“, reče joj Rajko, pa onda s njome zajedno siđe s poslednje mramorne stepenice na pod, koji je sve sitnim šarenim kamičcima bio išaran u svakojake cvetove i grane.
Od prilike duž tri četvrtine kruga, a prislonjeni uz sami onaj četvrti stupanj od mramora zapremljeni buradima sa zlatom, bili su poređani visoki stolovi od debele i već pocrnele rastovine, izrezane u svakojake šare, slike i prilike, u orlove, sokolove, lavove, vukove, zmije i zmajeve. U svakome stolu ležao je po jedan široki plašt, poneki od svile, poneki od kadife, poneki od tkanine srebrne i zlatne žice, a svaki uz to bejaše postavljen i opervažen zibelinima. Na plaštovima su bili ponameštani kalpaci sa čelenkama od srebra i zlata, ili sa perjanicama od orlova i sokolova perja. I još u svakom stolu beše uz plašt prislonjen po jedan dug i širok mač, većinom u zelenim kožnim koricama, pa sa srebrnim ili zlatnim paftama, a drškom iskićenom ponekim dragim kamenom.
Nego ovo dvoje mladih ljudi samo preleteše pogledima ove stolove, pa se okrenuše k sredini dvorane i njenom začelju.
Po sredini dvorane stajale su tri visoke i široke trpeze. Ona u sredini bila je za čitavu s stopu viša od one druge dve, stojala je na nogama od crnog uglađenog mramora, zastrvena je bila plaštanicom, koja je bila divno izvezena svilom, zlatom i sitnim biserom. Na sred plaštanice stajao je veliki zlatan krst sav posut dragim kamenjem, koje tako prskaše varnicama, da se u nj nije dalo gledati. Beše tu još poređan velik broj manjih i većih zlatnih krstova, bogato iskićenih biserom i dragim kamenjem, i puno knjiga u zlatnim koricama i ikone u zlato i drago kamenje okovanih. Ona malo niža trpeza u začelju bila je od uglačanog plavog kamena, sa mlazevima od zlatnog peska u njemu. Na njemu je, na jednoj bogato izvezenoj plaštanici, stojala carska kruna, na kojoj je blistao krst od pet alemova, od kojih onaj u sredini beše krupan kao krupan orah a oni drugi kao jaja golubija. Pred krunom beše položen u nakrst carski skiptar i mač, i jedan i drugi prosto zasuti dragim kamenjem. Tu behu još i nekolike manje krune i dijademe, po svoj prilici caričine, kraljevske i despotske. Ona treća trpeza u pročelju beše od uglađenoga zelenog kamena malahita, a beše zastrvena prosto jednom hrpom od zlatnih kondira i pehara, od srebrnih skrinja i skrinjica, od svakojakog zlatnog posuđa. I da nije bilo onolikih kandila, samo drago kamenje, što se zgrnulo na ove tri trpeze, moglo bi da osvetli dvoranu oko sebe.
S jedne i s druge strane ove tri trpeze poređano je bilo po šest prestola od srebra. Na svakom od njih stojala je po jedna vladičanska mitra iskićena ikonicama i dragim kamenjem, i pored svake mitre beše prislonjena uz presto po jedna vladičanska štaka, po neka od sedefa a po neka od srebra: U začelju ovih srebrnih prestola stojao je jedan pozlaćen presto sa zlatnom mitrom i zlatnom štakom. Pred samim tim prestolom, i upravo na sredini između njega i one trpeze sa carskom krunom, stojao je jedan zlatan stub, tako svoje četiri stope visok, na njemu velika zlatna jabuka, na jabuci veliki dvoglavi orao od srebra, raširio krila taman da poleti, kao da hoće u nebo da nosi ono u zlato okovano evanđelje, što mu po krilima položeno beše.
 |
| Manastir Vujan |
Kad bi se ona dva zlatna lava što riču i oni uspravljeni lavovi s orlom na štitu približili i sastavili, od njih bi se sklopio bio veliki jedan carski presto. A ovako izgledaše to kao neki razglavljeni i u delove svoje rastureni presto. Što je Rajka najviše začudilo, beše što po sredini između ona dva lava, što riču, i ispred orla na štitu, stojaše posnizak jedan, pravo i ravno presečen – rastov panj.
„Šta li mu je ovo sad?! Kad ugledah ove zlatne lavove i srebrnog orla pomislih: eto, to je carski presto! A ono se evo presto razglavio u kukove svoje i rastočio kao bure kad mu prsnu obruči a po sredini ostalo samo seljačko sedalo – rastov panj!“, reče Rajko, zamišljen stavši između ona dva lava i pred samim panjem.
Margita se najpre dohvati rukom svojom za rukav od njegova gunjca, pa se nisko prignu nad samim panjem i oštro ga posmatraše, kao da broji prstenove njegove starosti.
„Ne, nema!“, reče uspravivši se. „Mislila sam da je to možda panj na kome ste vi Srbi sekli glave vašim kraljevima; ali nema traga ni od krvi ni od sekire!“
„Bog s tobom, gospođo! Kad smo mi sekli glave našim kraljevima?“, pitaše Rajko glasom koji izdavaše da mu je krivo.
„Šta vas ja znam kad ste! Nego mi se nekako čini da sam negde i nekad slušala, da vaši kraljevi nisu dobro prolazili!“
„Ako nisu oni, nismo ni mi!“, reče Rajko sasvim mirno, pa onda nastavi: „E, baš me kopka da znam šta će ovaj rastov panj ovde?!“
„Mahni se panja nego kazuj ako znaš šta je ovo?“, reče Margita pa pokaza rukom na ono što se iza ovog rastavljenog prestola podizaše uz zidinu.
Na jednoj širokoj i povisokoj kocki od mramora behu salivene pa pozlaćene nekakve ljudske prilike. Jedan visok čovek u vladičanskom okrutu, s mitrom na glavi, s krstom u ruci, s izrazom neke plemenite odvažnosti i radosnog ponosa u licu, blagosiljaše dva mlada viteza, koji se nad jednim ćivotom behu čvrsto zagrlili. Dole pored njihovih nogu ležahu bačene dve krune, dva prebijena mača i dva polomljena buzdovana. Prilike ove behu sve u većoj nego običnoj ljudskoj veličini. Desno od njih na jednoj, nešto malo snižoj, mramornoj kocki, bio je načinjen car jedan na vatrenom konju, koji se propinje u vis da skoči unapred. Car je na glavi imao šlem, po kome se oko čela povijao carski venac; u levoj ruci držao je krstatu zastavu, od koje teške kićanke padahu mu po plećima; u desnici držao je go mač, pa njime pokazivao u napred; glavu beše malo povio na levo i natrag, kao da se okreće k junacima svojim i kao da im kroz otvorena svoja usta dovikuje: „Ovamo, napred! ko je Srbin i srpskoga roda!“. Cela ta prilika, i onaj junak sa izrazom oduševljenja u licu, i onaj vatreni konjic, behu tako puni života, da Rajko oseti kako ga čudna jedna vatra zagrejava i kako mu srce uze kucati sve burnije. Učini mu se čisto da čuje kako car viče: „Napred, junaci! napred srpski sokolovi!“, pa poče i sam kao u nekom nastupu zanosa da viče: „Napred! Napred braćo! Ha, nek se zna ko smo! Napred za našim carem, napred!“ I njegova se vika uze da lomi ispod svoda i po zidinama, i zagrme sva dvorana i gotovo kao da iz svakog onog oklopa uz zidine odjekivaše uzvik: „Napred, napred!“
Margita ne beše pored njega; Beše kročila u desno, te stojaše pred trećom jednom slikom, koja beše nameštena levo od one velike u sredini, a na onako isto posniskoj kocki mramornoj, kao ono Rajkov car. A kad ču kako Rajko poče vikati i odjeke izazivati, i kad ga vide kako baci šubaru u vis, ona mu hitro priđe i prodrma ga za ruku.
„Jesi li pri sebi, Rajko? Šta ti je viteže mladi?“, pitaše ga ne sa brigom, nego sa zadovoljnim a jedva prikrivenim osmehom, kao ono mlada mati kad tobož hoće da pokara svoga sinčića, a u samoj stvari joj je milo što on pokazuje da ima svoju volju.
„Al’ je ovo majstorski! Je li da je kao živ? I konj živ i junak živ! A znaš ti ko je ovo?“, govoraše Rajko s veselim uzbuđenjem, pa nakrivi malo svoju šubaru.
„Otkud ja mogu znati ko je!“, reče Margita.
„E, da ti kažem. To je naš car Dušan! Čula si za srpskog cara Dušana!“
„Baš nisam. A otkuda ti znaš da je to car Dušan?“, reče Margita mirno.
„Nisi čula za našeg cara Dušana!“, viknu Rajko zaprepašćen i pogleda je čisto sa sažaljenjem. „Pa šta si ti to onda čula?!... A pitaš me otkuda ga ja znam? Pa poznao sam ga čim sam ga video. To je on i niko drugi!“
„Kad si ti video cara Dušana, te da ga možeš odmah da poznaš?... Nego hodi da vidiš nešto mnogo lepše!“, i onda ga povuče k trećoj prilici na mramornoj kocki, levo od one velike u sredini.
Rajko polazeći za njom govoraše kako bi on dao svoju glavu na onom panju odseći, ako ono nije car Dušan. ,„Za ovo“, reče pokazujući rukom na priliku u sredini, „ne znam šta je, ali ono je tamo car Dušan!“
„A što je ovo?“, zapita Margita, pruživ ruku prema trećoj prilici.
Jedan visok lep starac, sa širokim čelom, orlovskim nosom, dugom bradom i dugom kosom sedeo je na prestolu, nasloniv obe ruke na veliki i širok mač, kojega je držak u krst izvijen bio. Kruna, skiptar i zlatna jabuka s krstom ležali su dole pored prestola kao bačeni tamo nemarno i nebrižljivo. Na donjoj stepenici od prestola sedela su dva mladića, gospodski obučena u dolame, na kojima su u ispupčenom vezu izvezeni bili dvoglavi orlovi, krinovi i lavovi, koji se propinju da dohvate zvezde. Tako je izvezen bio i onaj veliki i široki jermelinom postavljeni plašt, koji je sa ramena onoga starca padao na presto. Jedan je mladić sklopio svoje ruke na desnom kolenu starčevom, a onaj drugi na levoj strani, guđaše u gusle, lice svoje podigao gore k licu starčevom, a usta malo otvorio kao da peva. Starac se prignuo malo k mladićima pa se zagledao u lice mladoga guslara s jednim izrazom, koji je teško ukratko opisati, ali u kome su se i osećanje dostojanstva i neizmerna jedna tuga i opet živa čežnja da čuje baš sve što guslar ima da kaže, stapale. Oba mladića behu u licu od izvanredne lepote, ali u obojice oči behu duboko upale i – očnim poklopcima poklopljene, kao da oba behu slepa. Cela je prilika bila puna lepote, mirnoće i nežnosti, i imala je u sebi nešto što je rastuživalo.
„Ko je ovo? Kako je gospostven ovaj starac, kako je ozbiljan i tužan! Kako se neveseo zagledao u mladog guslara! A šta li mu ovaj uz gusle peva?!“, pitaše Margita i osećaše kako joj se srce razmekšava.
„Ne znam!“, reče Rajko, „ne znam, manj’... čekaj, molim te!... jest, manj ako to ne bude despot Đurađ Smederevac sa njegova dva sina, dva despotovića, koje je maćeha njihova, prokleta Jerina poslala zetu svome caru Otmanoviću da ih oslepi. Ali opet ne znam pouzdano. Za ono tamo znam da je car Dušan. Ej, kape!“ I Rajko otide opet da izbliže gleda svoga cara, a Margita ostade da gleda rastužena u starog despota i u dva lepa a slepa mlada Despotovića.
Нема коментара:
Постави коментар