Filozof Piron na uzburkanom moru

Filozof Piron na uzburkanom moru
- nepoznati autor, XVI vek (Stara Pinakoteka, Minhen)

FILOZOF PIRON NA UZBURKANOM MORU (Der Philosoph Pyrrhon in stürmischer See) - rad nepoznatog autora, naknadno prozvanog Petrarca-Meister, XVI vek, Stara Pinakoteka (Minhen).
Slika je zasnovana na Posejdonijevoj anegdoti o Pironu, koju navodi Diogen Laertije u svojoj knjizi "Životi i mišljenja istaknutih filozofa".
Kada se Piron našao na lađi koju je zahvatila oluja, ostali putnici su ga pitali kako može da bude tako smiren, a on je samo pokazao na prase koje je  jelo na palubi, ne obazirući se na to šta se dešava oko njega, i onda zaključio da bi mudar čovek morao da postigne slično stanje spokojstva.

Sokušinbutsu – obredno samomumificiranje u Japanu

Sokušinbutsu - mumificirano telo japanskog
sveštenika iz oblasti Jamagata

U budističkim hramovima na severu Japana čuvaju se kao najveća svetinja tela dvadesetak sveštenika i monaha koji su sebi oduzeli život u obredu poznatom kao Sokušinbutsu (doslovno: „Postati Buda ovim telom“). Oni su bili sledbenici sekte Šugendo i umrli su u činu krajnjeg samoodricanja.
Postupak samomumifikacije bio je poznat u Kini još u IV veku, a u Japan ga je preneo početkom IX veka monah Kukai, osnivač ezoterične škole Šingon, koja je bila pod uticajem tantričkog budizma.
Obred Sokušinbutsu imao je tri faze, od kojih je svaka trajala po 1.000 dana.

Caerdroia – travnati lavirinti u Engleskoj i Velsu

Travnati lavirint u Akeborou
(Severni Linkolnšajr), prvi put
se pominje 1697. godine

Na području Engleske i Velsa još uvek mogu da se vide crteži usečeni u zemlju koji svojom osnovom podsećaju na predstave kritskog lavirinta sa novca kovanog u Knososu. U narodu su bili poznati kao „Zidine Troje“, velški Caerdroia, a u Šekspirovoj „Buri“ Gonzalo verovatno na njih misli kada kaže:
„Bogorodice mi, ne mogu dalje,
Jer stare kosti bole, gospodaru.
Tu stupamo ko po lavirintu,
Čas pravo, a čas krivudajući.
Dopustite – ja moram počinuti.“

Pompejski Memento Mori

Memento Mori
(mozaik, Pompeii,
I vek st.e. - I vek n.e)

U svojim „Esejima o istoriji Smrti na Zapadu“ francuski istoričar Filip Arijes izneo je tvrdnju da Smrt u Evropi tek od 19. veka prestaje da bude ukroćena. Sa porastom ravnodušnosti prema religiji, nemirenje sa prestankom života dramatično je potisnulo i fatalističku ravnodušnost prema Smrti. Nasuprot tome, tokom starog i srednjeg veka njeno prisustvo bilo je neizbežno, pa se pojavljivala i na mestima prvenstveno namenjenim životu, poput trpezarije (triclinium) jedne vile u Pompejima čiji je pod ukrašavao mozaik Memento Mori („Seti se smrti!“) koji se danas nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju u Napulju. Njegov autor je verovatno bio inspirisan Klaudijanovim stihom „U smrti postaju svi jednaki“ (Omnia mors aequat), što će u XIII veku biti centralna tema „Plesa smrti“ (Danse Macabre).

* * *

Đainistička zastava

Đainistička zastava

Đainistička zastava prikazuje centralne simbole đainizma. Tri tačke predstavljaju "tri dragulja" - ispravne namere, ispravno znanje i ispravne postupke. Kraci svastike simbolizuju četiri nivoa inkarnacije: rođenje ili ponovno rođenje (1) u paklu; (2) u obliku insekata, biljaka ili životinja; (3) u obliku ljudi; i (4) u obliku duhova ili demona. Polumesec predstavlja kaivalyu (moksha u hinduizmu) ili oslobođenje.

Horizontalne pruge na zastavi označavaju: čistoću (crvena), jednostavan način života (žuta), asketizam (bela), vegetarijanstvo (zelena) i nenasilje prema svim živim bićima - ahimsa (plava).

Santhara - dobrovoljna smrt gladovanjem u Indiji

Taraben Chovatia
(78 godina) tokom
praktikovanja Santhare

Santhara je đainistički ritual dobrovoljnog prihvatanja smrti, koji podjednako praktikuju i askete i obični ljudi, kada naslute da se približio kraj njihovom životu, bilo zbog starosti, neizlečive bolesti, nemaštine i sl. U tom trenutku oni prevazilaze sve strasti i odbacuju sva ovozemaljska zadovoljstva, primenjujući postepeno uzdržavanje od hrane i vode, uz istovremenu meditaciju o pravoj prirodi Sopstva dok se duša ne odvoji od tela. Pri tome je neophodno da se oblik posta prilagodi procenjenoj dužini preostalog života. Vernik bi trebalo da izdrži sve teškoće, pa ako se razboli ili iz bilo kog drugog razloga nije u stanju da održi mir uma, neophodno je da odustane od Santhare, ponovo počne da uzima hranu i nastavi ovozemaljske aktivnosti.
Prihvatanje Santhare predstavlja poseban zavet. U njegovoj osnovi je težnja da vernik, odričući se tela, a sa posebnom duhovnom smirenošću i strpljenjem, spreči priliv novih i pročisti dušu od uticaja starih karmi sa kojima je ona spojena.
Santhara je takođe poznata i pod drugim imenima, kao što su Sallekhana, Samnias-Marana, Samadhi-Marana, itd., a svake godine u Indiji prosečno umre 240 đainista zavetujući se na ovaj ritual.

Hrišćanski simbolizam (1): Krst

Crux ansata u jednom koptskom
rukopisu  Novog zaveta
(Codex Glazier, 4-5 vek n.e.)

Od svih hrišćanskih simbola, krst je najrasprostranjeniji i najviše poštovan jer predstavlja instrument Isusovog mučeništva, stradanja, ali i iskupljenja za čovečanstvo. Kao ornamentalni motiv, prvi put se javlja još u praistoriji. Tokom neolita često je korišćen kao dekorativni element na keramici; u bronzano doba susrećemo ga na Kritu, u Tirinsu i na egejskim ostrvima; za vreme halštata (starijeg gvozdenog doba) na čitavom ilirskom području, a posebno na Glasincu, i to kao ornament na bronzanim dugmetima i drugom nakitu. Međutim, za sada nisu pronađeni dokazi da je krst i u ovim kulturama imao neko simbolično i sakralno značenje, osim u Egiptu gde ga nalazimo u obliku slova T, pod imenom ankh. Ovaj crux ansata (krst sa drškom), kako su ga prozvali egiptolozi, jeste hijeroglif koji označava život i, u skladu s tim, dobio je u egipatskoj ikonografiji analogno značenje. Kasnije ankh prelazi u koptsku umetnost kao ideogram za Isusa koji nas vodi večnom životu pa je često kombinovan s pravim krstom ili sa Isusovim monogramom.