Pompejski Memento Mori

Memento Mori
(mozaik, Pompeii,
I vek st.e. - I vek n.e)

U svojim „Esejima o istoriji Smrti na Zapadu“ francuski istoričar Filip Arijes izneo je tvrdnju da Smrt u Evropi tek od 19. veka prestaje da bude ukroćena. Sa porastom ravnodušnosti prema religiji, nemirenje sa prestankom života dramatično je potisnulo i fatalističku ravnodušnost prema Smrti. Nasuprot tome, tokom starog i srednjeg veka njeno prisustvo bilo je neizbežno, pa se pojavljivala i na mestima prvenstveno namenjenim životu, poput trpezarije (triclinium) jedne vile u Pompejima čiji je pod ukrašavao mozaik Memento Mori („Seti se smrti!“) koji se danas nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju u Napulju. Njegov autor je verovatno bio inspirisan Klaudijanovim stihom „U smrti postaju svi jednaki“ (Omnia mors aequat), što će u XIII veku biti centralna tema „Plesa smrti“ (Danse Macabre).

* * *

Zidarski visak (libella), kao element kompozicije, može različito da se tumači. Iako na nekim spomenicima samo označava profesiju preminulog, u ovom slučaju ima dublje, simbolično značenje. Okačen o ugaonik, koji ukazuje na kraj života, visak se nalazi u ravnoteži, što je u skladu sa Aristotelovim shvatanjem vrline koja zauzima sredinu između krajnosti. U latinskom jeziku „libella“ je, inače, deminutiv reči „libra“ (vaga) od koje je izvedeno i „equilibrium“ (ravnoteža).
A kao krajnosti, sa leve strane stoje: žezlo – simbol vladarske moći i autoriteta; dijadema (bela traka) – helenistički znak kraljevske vlasti, kojim nisu imali hrabrosti da se okite ni poluludi cezari; purpurna odora privezana zlatnom pantljikom – još jedan simbol moći, bogatstva i privilegija.
Na desnoj strani su: prosjački štap kao suprotnost žezlu; pera (Cinica pera ili „kinička vreća“), kožna torba – atribut zemljoradnika i gradskih siromaha (oba predmeta koristili su kinici i ostali ironični mudraci, poput Diogena) i iscepana odeća privezana običnim kanapom, koja stoji nasuprot purpurno-zlatnoj odori sa leve strane.
Lobanja je najlošije prikazani element ovog mozaika. Sa svojom velikom kalotom ona ukazuje na to da pripada ljudskom biću, a šavovi (suture), iako pogrešno pozicionirani, svedoče da je umetnik donekle bio upoznat sa anatomijom. Međutim, maksilarni prognatizam i odsustvo brade daju joj majmunoliki izgled, dok koščato uvo deluje krajnje bizarno. Bez obzira na loše modelovanje, značaj lobanje kao simbola smrti dovoljno je jasan.
Leptir je simbol duše i, kao takav, pojavljuje se u različitim književnim i likovnim delima. Psiha je ili pretvorena u leptira ili se prikazuje sa leptirovim krilima. U tom smislu, on može da bude i metafora za neoplatoničarsko posmrtno uzdizanje kroz sfere.
Točak verovatno označava Fortunu, uz koju je ovaj atribut počeo da se vezuje baš u vreme kada je postavljen mozaik. Međutim, on takođe može da predstavlja i simbol putovanja, metaforu života. Šest paoka kao da to potkrepljuju, jer čovek od rođenja do smrti prolazi kroz šest životnih doba, naravno, pod uslovom da dočeka starost, što nije bio slučaj sa vlasnicima vile u kojoj se mozaik nalazio. Erupcija Vezuva 24. avgusta 79. godine n.e. možda ih je baš u trpezariji poslednji put podsetila na poruku: „Memento Mori!“.