Sokušinbutsu – obredno samomumificiranje u Japanu

Sokušinbutsu - mumificirano telo japanskog
sveštenika iz oblasti Jamagata

U budističkim hramovima na severu Japana čuvaju se kao najveća svetinja tela dvadesetak sveštenika i monaha koji su sebi oduzeli život u obredu poznatom kao Sokušinbutsu (doslovno: „Postati Buda ovim telom“). Oni su bili sledbenici sekte Šugendo i umrli su u činu krajnjeg samoodricanja.
Postupak samomumifikacije bio je poznat u Kini još u IV veku, a u Japan ga je preneo početkom IX veka monah Kukai, osnivač ezoterične škole Šingon, koja je bila pod uticajem tantričkog budizma.
Obred Sokušinbutsu imao je tri faze, od kojih je svaka trajala po 1.000 dana.
Tokom prve, sveštenik je ishranu redukovao na zrnevlje koje je mogao da pronađe u okolini manastira, sa ciljem da telo oslobodi svih masnoća.
U drugoj se hranio isključivo borovom korom i korenjem, a otrovni čaj od soka uruši drveta nagonio ga je na povraćanje i izazivao gubitak telesne tečnosti.
Konačno, u trećoj fazi sveštenik bi se povukao u kamenu grobnicu, ne veću od njegovog tela, i u njoj zauzeo lotosov položaj iz koga se više ne bi pomerao. Njegova jedina veza sa spoljnim svetom bili su ventilaciona cev i zvono. Svaki dan je u određeno vreme morao da zazvoni, dajući na taj način znak da je još uvek živ. Onog dana kada bi zvono prestalo da se oglašava, ventilaciona cev je uklanjana, a grobnica bi bila zapečaćena. Ponovo su je otvarali 1.000 dana posle sveštenikovog ulaska.
Stručnjaci koji su proučavali Sokušinbutsu dugo vremena nisu mogli da pruže zadovoljavajući odgovor na pitanje zbog čega se većina tela nakon otvaranja grobnice raspadala dok je samo manji broj bio mumificiran. Ispostavilo se da su najveći stepen uspeha imali sveštenici i monasi iz oblasti Jamagata, kroz koju protiče sveti planinski potok Judono. A na ovom mestu je i sâm Kukai izvršio obred Sokušinbutsu. Kada su obavljene hemijske analize, dobijeni su neočekivani rezultati, koji su pokazali da voda potoka sadrži gotovo smrtonosnu količinu arsenika – otrova koji je poput urušiola ostajao u telu i posle smrti, sprečavajući da se razviju bakterije i drugi parazitski organizmi.