Šarl Dil - "Carigrad u srednjem veku"

Vizantijski Carigrad se pružao u istim granicama kao i današnji Istambul. U ogromnom trouglu između Mramornog mora na jugu, dubokog zaliva Zlatnog Roga na severu, sa zapada, sa strane kopna, ograničen ponosnim gradskim zidom koji je ulivao poštovanje; dug više od sedam kilometara, on je bio sagrađen u prvoj polovini V veka po naredbi Teodosija II.

J. Janssonius - Karta Carigrada (Amsterdam, 1640)

Ako hoćemo da predstavimo kakav je bio u srednjem veku, najbolje je, bez sumnje, da ga proučavamo u X stoleću. To je, možda, najsjajnije doba u istoriji Vizantijskog carstva. Za ovo vreme imamo dosta verodostojnih dokumenata: poema Konstantina Rodoskoga o čudesima „kojima se grad kiti kao sa toliko zvezda“, zbornik „Patria“, „Knjiga obreda cara Konstantina VII“. Ovi dokumenti upoznaju nas sa topografijom i sa različitim izgledima grada. Ako popunimo te informacije sa opisivanjima putnika koji su u XII i na početku XIII posetili Carigrad, kao na primer Francuz Ed de Dej, španski Jevrejin Benjamin de Tidel, Rus Antonije Novgorodski i naročito Vilearduen, možemo da predstavimo dosta tačno kakav je bio grad, koji su Vizantinci nazvali „grad Bogom čuvani“, ili „grad“ sasvim kratko; Carigrad je, zaista, toliko vekova bio jedinstveni veliki grad hrišćanskog sveta.

U X veku trg Avgusteon je bio religiozni i politički centar grada. Njega su ograničavali sa severa Sveta Sofija, sa juga carski dvorac, sa istoka dvorac Senata, sa jugo-zapada on se pružao do Hipodroma. Od ovoga je trga, opkoljenog kolonadama, iznad kojega se uzdizao stub sa statuom Justinijana na konju, išla ulica Meze (centralna ulica), koja je – sa istoka na zapad  – prolazila kroz ceo grad, počevši od arkada Miliona, odakle su uzimali početak putevi carstva, sve do Zlatnih vrata. Od Meze su se prostirale, kao grane, druge velike ulice koje su se spuštale ka Zlatnom rogu ili vodile ka kapijama Hariziosa, svetog Romana ili Izvora. Još i danas u Istambulu nalazimo bez muke tragove, jedva promenjene, starih vizantijskih puteva.

Duž ovih sjajnih ulica širile su se mramorne kolonade koje su leti čuvale prolaznike od sunca, a zimi od uličnog blata. Više veličanstvenih trgova su presecali ulicu Meze. To su bili: forum Konstantina, jedno od najlepših mesta u gradu, sa visokim stubovima od porfira ovenčanim statuom prvog hrišćanskog cara, forum Bika ili forum Arkadija, gde su se dizale statue, ukrašene bareljefima, postavljene u čast Teodosija Velikog i njegova sina. Bilo je još i drugih trgova, opkoljenih sa svih strana divnim spomenicima, bogato ukrašenih statuama, koje su Konstantin i njegovi naslednici odneli iz antičkih hramova. Tako su oni napravili od grada najbogatiji muzej na svetu. Na taj način, kako kaže Konstantin Rodoski, „veličanstvenošću svojih visokih zgrada, sjajem svojih raskošnih crkava, galerijama svojih dugih kolonada, visinom svojih stubova, Carigrad je pružao izgled nesravnjive lepote“.

Međutim, Carigrad je bio, u svojoj pravoj suštini, veliki grad Istoka, pun kontrasta i različitih izgleda. Pored širokih ulica, oivičenih raskošnim dvorcima, išle su uske ulice, prekrivene svodovima, gde sunčana svetlost nikad nije prodirala, gde se u niskim kućama gomilalo bedno stanovništvo. Pored trgova, popločanih mramorom i ukrašenih raskošnim spomenicima, išle su prljave i smradne ulice, gde su se ljudi i životinje gušili u blatnim barama. Noću nijedan izvor svetlosti nije osvetljavao mrak i ulice su bile prepuštene lutajućim psima, već od ovog doba bezbrojnim u Carigradu, i lopovima, ne manjim po broju, kojima je policija prepuštala da uživaju u skoro potpunoj slobodi. Dakle kvartovima prenaseljenim i bučnim, gde je vrvela gomila, činili su kontrast spokojni kvartovi, gde su u senci velikih vrtova stajali mirni manastiri. U X veku cela gradska periferija, sav prostor koji je presecala zelena dolina Likosa, između bedema Konstantinovog i zida Teodosijevog, bio je skoro potpuno prazan. Tamo su se videle samo velike nepokrivene cisterne, prostrani vrtovi, obrađena zemlja. Iznad doline se uzdizao svojom dugom linijom i moćnim arkadama Valensov vodovod.

Crkva Hrista Pantokratora

Tek u XII veku promenio se izgled ovog kvarta kada su Komnini preneli carsku rezidenciju u dubinu Zlatnog Roga u dvorac Vlaherna. Onda su tamo bile sagrađene crkve: trostruka crkva Pantokratora (Zejrek-Džamija), crkva Pamakaristosa (Fetije-Džamija), crkva Isusa Hrista (Kahrije-Džamija) i još druge. Vlastela su tamo podigli svoje palate, i kvart Vlahernes, naslonjen na zid, koji su Komnini sjajno opravili, postao je jedan od centara grada. U X veku bilo je sasvim drukčije. Onda je život bio koncentrisan u podnožju Avgusteona i u onom delu Meze koji se zvaše „kraljeva ulica“ (Regija) – i koja je išla od Avgusteona do Konstantinovog foruma. Tamo je bio trg, tamo su se dizale tri najreprezentativnije zgrade vizantijske prestonice.

„U Carigradu Bog je imao Svetu Sofiju, car – Svešteni Dvorac, a narod – Hipodrom“. Ova formula izražava dosta dobro nekoliko osobina srednjevekovnog Carigrada, velikog verskog grada, centra elegantnog i mondenskog života, koji je bio takođe središte uživanja i često bučnih nemira Sveta Sofija – „velika Crkva“ – kako su je obično zvali, bila je čudo prestonice, čudo arhitekture, znalačke i smele, čudo ukrasa, sjajnih i zaslepljujućih, čudo liturgijskih svečanosti, koje su na sve prisutne ostavljale nezaboravne utiske, i prava metropola pravoslavlja. Carski dvorac, koji se podizao na padini što je išla od Atmejdana prema Mramornom moru, ostavljao je istu impresiju raskoši i velelepnosti. Njegove su dvorane sijale mramorom, mozaikom i zlatom; svečane priredbe, koje su pratile sve manifestacije carskog života, u njemu su bile složene i sjajne, sa utančanošću ceremonijala. Vizantija se ponosila što njima zadivljava i zaslepljuje ceo svet. Naposletku Hipodrom je bio sve do XII veka najomiljenije mesto zabave vizantijskog naroda. Trke na dvokolicama, bojevi životinja, pantomime i vežbanja akrobata, pozorišne predstave, izložbe različitih fenomena – da nije bilo ovih priredaba „život bi, zaista, bio bez radosti“, kako je rekao jedan vizantijski istoričar. Na ovom Hipodromu često su priređivani trijumfi posle slavnih pobeda. Ali pre svega Hipodrom je bio poslednje utočište narodnih sloboda, mesto gde je nezadovoljni i lako uzbudljivi narod prestonice sačuvao pravo da viče i da vređa cara ili, ako mu je po volji, da ga slavi. Poznato je koliko nereda su izazvale partije cirka: Zeleni i Plavi. Koliko je buna i revolucija počelo na Hipodromu!

Još mnogo drugih spomenika povećalo je sjaj prestonice. Tamo je bilo, kako je rekao Benjamin de Tidel, „toliko crkava koliko dana u godini“. Pored Svete Sofije nalazila se crkva Svetih Apostola, sagrađena od Justinijana. Ona je poslužila kao model Svetog Marka u Mlecima. Njen mozaik je bio jedno od remek-dela vizantijske umetnosti. Između zidova dvorca, Vasilije I sagradio je Novu Crkvu (Nea). Dalje su bile crkve porodice Komnina. Zatim treba spomenuti veliki broj manastira koji su često bili spojeni sa skloništima za starce i sa bolnicama koje su bile odlično uređene, jedinstvene, bez sumnje, u srednjem veku. Pored verskih zgrada, carski je dvorac Vlaherna, koji se, izvan zida, prostirao do lepog parka Filopationa, bio čudo bogatstva i umetnosti. Putnici koji su dolazili u Carigrad rado su izjavljivali „da u drugim zemljama nije moguće naći nešto slično“.

Carigrad je igrao naročito veliku ulogu u ekonomskom životu. Kroz ovaj grad su dolazili na Zapad proizvodi dalekog Istoka: mirođije, šećer, biser, drago kamenje i luksuzna roba koju su proizvodile prestoničke radionice, svila sjajnih boja, bogato izvezena zlatom, izrađena slonova kost, skupoceni zlatni nakiti. Iz Vizantije dolazila je toliko dugo vremena sva elegantna i fina raskoš koju je poznavao srednji vek. Zato je trgovački kvart, koji se nalazio između Avgusteona i foruma Bika, bio jedan od najživljih kvartova u gradu. U luci se opažalo neprestano i obilno kretanje poslova. „Trgovci su, kaže Benjamin de Tidel, dolazili u Carigrad iz svih predela sveta kopnom i morem“, isto tako brojni sa Istoka, muhamedanskog i slovenskog, kao i sa Zapada.

Beogradska kapija

Veliki italijanski primorski gradovi, osobito Amalfi, Piza, najviše Mleci, a docnije i Đenova igrali su u toj ekonomskoj aktivnosti znatnu ulogu i u Zlatnom Rogu imali su svoje kvartove, svoja pristaništa, svoja skladišta. Vlada je pažljivo nadgledala sve ovo industrijsko i trgovačko kretanje, kontrolišući korporacije za obezbeđivanje ishrane prestonice kao i korporacije koje su proizvodile predmete raskoši, a kojima se Vizantija osobito ponosila. S pravom je rečeno da je ondašnji Carigrad bio „raj monopola i protekcionizma“. U svakom slučaju zbog ovog ekonomskog razvitka on je stekao ogromno bogatstvo i najveći prestiž.

Carigrad je imao ne manju važnost kao intelektualni i umetnički centar. Jedan pisac XIII veka, Nikola Mezarites, opisao je na slikovit način zanosni život koji je oduhovljavao škole, osobito školu Svetih Apostola. Ali je naročito Univerzitet, osnovan u V veku od Teodosija II, obnovljen u IX veku, pažljivo protežiran carskim autoritetom, bio odlična škola filosofije, nauke, erudicije. Tamo je u XI veku počeo preporod platonizma koji će postati slava italijanskog XV veka. Tamo su još u XIV veku predavali oni slavni učitelji koji su, blagodareći znalačkom proučavanju klasičnih tekstova, bili preteče humanizma. U vizantijskoj prestonici bilo je nekoliko znamenitih biblioteka odakle su nam došli mnogi rukopisi antičkih autora. U isto vreme Carigrad je bio veliki grad umetnosti čiji je uticaj na razvijanje pojedinih umetnosti kod Istočnih Slovena kao i na Zapadu bio velik.

Računa se da se broj stanovnika Carigrada u srednjem veku penjao do jednog miliona. Stanovništvo je bilo šareno i kosmopolitsko. Tamo su se susrele, kao nekad u turskom Istambulu, sve rase, sve religije, svi tipovi, sva odela, svi jezici. Zato je carigradska ulica izgledala živo, oduševljeno, slikovito; neprestano novi prizori – veličanstvene povorke careva koji su išli u crkvu, trijumfalni ulazak pobedničkih vladara, posete inostranih suverena, praznici povodom carskih krunisanja, svadbi ili pogreba – davali su ulici neobičan izgled. Putnici koji su posećivali Carigrad odnosili su sa sobom zaslepljujuću sliku vizantijske ulice.

Sav je srednji vek sanjao o Carigradu, gradu čudesa, nečuvenom po bogatstvu, moći, lepoti, koji sav plamti zlatnim zracima. Kod skandinavskih Vikinga koji su niz ruske reke silazili prema nesravnjivom Carigradu, kao i kod Mlečića, koji su dobro poznavali njegovo bogatstvo i zavideli mu, kod Muhamedanaca na Istoku kao i u feudalnim zamkovima Zapada, gde su truveri – treba samo pročitati poemu „Putovanje Karla Velikog“ – pričali čudesa o carskom dvorcu u Vizantiji, svuda je prestiž velikog i slavnog grada bio zaslepljujući. Divnim ukrasima, koje je on pružao, raskošju svojih dvoraca i sjajem svojih crkava, svojim bogatstvom i svojom ekonomskom i intelektualnom aktivnošću, vizantijski Carigrad je izgledao, zaista, prema rečima Vilearduena – „kao grad koji je svima ostalima bio gospodar“.