Žene-pirati

Život u slobodi pod gusarskom zastavom obuhvatio je još jednu, za mnoge možda neočekivanu, grupu morskih razbojnika: žene-pirate. Tokom XVII i XVIII veka, žene nisu bile tako retka pojava na moru kako se to obično misli. Postoji sasvim utemeljeno predanje o ženama preobučenim u mušku odeću, koje su na taj način tragale za svojom srećnom zvezdom ili pratile muževe i ljubavnike na moru. Mi, naravno, znamo samo za one nesrećnice koje su uhvaćene i otkrivene. Njihove uspešnije sestre odjedrile su u anonimnost. Pa ipak, na piratskim brodovima, po svemu sudeći, plovilo je malo žena. Da ironija bude veća, ova činjenica je verovatno doprinela slomu piratstva – država je relativno lako skršila otpor piratskih zajednica koje su bile raštrkane i po prirodi ranjive, jer je za njih bilo izuzetno teško da održe ili obnove svoje brojno stanje. Nasuprot tome, dužeg veka i daleko uspešniji bili su pirati na Južnom kineskom moru, organizovani u porodične grupe, sa sve ženama i decom na moru – tako da su uvek dolazile nove generacije pirata.¹

Meri Rid mačem probada svog protivnika.

Poput pirata, koji su se generalno deklarisali kao opozicija nastajućim kapitalističkim društvenim odnosima, tako su i neke žene pronašle u piratstvu način da se pobune protiv novih odnosa među polovima. Na primer, Šarlota de Beri, rođena u Engleskoj 1636, prateći svog muža, stupila je u mornaricu obučena kao muškarac. Kada je silom ukrcana na brod ukotvljen u Africi, povela je pobunu protiv kapetana koji ju je obeščastio i bodežom mu je odsekla glavu. Zatim je postala kapetan piratskog broda, koji je krstario duž afričke obale i presretao lađe natovarene zlatom. Bilo je takođe i manje uspešnih žena pirata: vlasti u Virdžiniji sudile su 1726. godine nekoj Meri Harli ili Harvi i trojici muškaraca zbog gusarenja. Sva trojica su osuđena na smrt vešanjem, ali je Harli oslobođena. Njen muž Tomas, koji se takođe bavio istim zanatom, izgleda da je uspeo da izbegne hapšenje. Njih dvoje su godinu dana ranije po kazni prebačeni u kolonije. U Virdžiniji je 1729, tri godine nakon ovog slučaja, zabeleženo još jedno suđenje ženi zbog piratstva. Šestočlana banda poslata je na vešala, uključujući tu i Meri Krikit ili Kričit, koja je sa Edmundom Vilijamsom, vođom pirata, prebačena u Virdžiniju zbog teških krivičnih dela 1728. godine.²

Međutim, najpoznatije žene-pirati bile su EnBoni i Meri Rid. Svoju vanbračnu kćer – Meri Rid – majka je vaspitavala kao dečaka, predstavljajući je rođacima kao zakonitog sina. Meri je odmalena morala da nauči da se bori sa teškim životnim okolnostima i izrasla je u „odvažnu i jaku“ tinejdžerku. Njoj se, izgleda, dopao identitet muškarca, pa se prijavila kao mornar na ratni brod, a zatim se borila pod engleskom zastavom tokom rata u Flandriji. Pred kraj ratau krcala se na holandsku lađu koja je plovila za Zapadnu Indiju. Nakon što je njen brod zarobila banda „Pamučnog“ Džeka Rekama, u kojoj je već bila EnBoni, Meri je odlučila da okuša sreću sa piratima. Prihvatila je novi način života i stupila u vezu sa jednim članom posade. Kada je njen ljubavnik trebalo da reši neku svađu na uobičajeni piratski način, „mačem i pištoljem“, Meri mu je spasla život boreći se, dva sata pre zakazanog duela, sa izazivačem, koga je zatim probola svojim kratkim mačem.³

En Boni (ilustracija iz holandskog izdanja
„Opšte istorije piratstva“ kapetana
Čarlsa Džonsona). Kada je na obali
Jamajke jedan britanski ratni brod
iznenada napao pirate „Pamučnog“ Džeka,
samo su En Boni i Meri Rid bile u stanju
da pruže otpor; svi ostali članovi posade
bili su mrtvi pijani.

En Boni, vanbračnu kćer jedne „sluškinje“, otac je odgajao preobučenu u dečaka, pretvarajući se da je u pitanju dete daljeg rođaka koje mu je povereno na brigu. Kasnije su se preselili u Čarlston u Južnoj Karolini, gde više nije bilo potrebe za prikrivanjem. En je izrasla u „stamenu“ ženu „divljeg i smelog temperamenta“. I zaista, jednom prilikom, kada je „neki mladić pokušao da je odvuče u krevet protiv njene volje, tako ga je pretukla da ovaj nije mogao da ustane iz postelje još dugo vremena“. Nakon toga pobegla je na Karibe, gde se zaljubila u piratskog kapetana „Pamučnog“ Džeka Rekama (koji je zaradio ovaj nadimak zbog neobične i živopisne odeće). Eni i „Pamučni“ Džek, „shvativši da na pošten način neće moći da slobodno uživaju u svojoj vezi, odlučili su da zajedno pobegnu i zabave se uprkos čitavom svetu“. Ukrali su iz luke jedan brod i narednih nekoliko godina Boni je bila Rekamova ljubavnica i članposade koja je živela od pljačke na Karibima i u američkim priobalnim vodama.⁴
Jedan od svedoka sa njihovog suđenja, žena po imenu Doroti Tomas, koju su pirati držali u zatočeništvu, rekla je da su žene „nosile muške bluze i pantalone, da su vezivale marame oko glave i da je svaka bila naoružana mačem i pištoljima“. Činjenica da su Boni i Ridova bile u muškoj odeći nije uspela da zavara zatvorenicu, jer je „zbog veličine njihovih grudi, znala iverovala da su u pitanju žene“.
Drugi zarobljenici pirata izjavili su da su Boni i Ridova bile „razuzdane, nevaspitane, da su mnogo psovale i bile spremne da urade bilo šta na palubi“. Pokazalo se da su obe žene imale neku vrstu rukovodeće uloge, jer su pripadale grupi predviđenoj za brodske nagrade – koje su dodeljivane samo najneustrašivijim i najuglednijim članovima posade. Kada bi pirati „ugledali neku lađu, krenuli u poteru za njom ili je napali“, njih dve su „oblačile mušku odeću“, dok su u ostalim prilikama „nosile haljine“.⁵
Godine 1720. Rekama, Boni i Ridovu zarobila je britanska vojna šalupa na obali Jamajke. Posada je bila potpuno pijana (sasvim uobičajena pojava) u svom skloništu i samo jedan član je bio u stanju, pored Boni i Ridove, da pruži otpor. Meri Rid, zgađena takvim ponašanjem, otvorila je vatru iz pištolja na pirate u skloništu, „ubivši jednog a ranivši nekolicinu drugih“. U trenutku kada je došao red na žene da se pojave na sudu, već osamnaest pirata je bilo osuđeno na kaznu vešanjem. Trojica njih, uključujući Rekama, kasnije je u lancima pogubljena na istaknutom mestu, kako bi njihovi truli leševi poslužili kao moralna pouka i „javni primer“ pomorcima u prolazu. Međutim, Meri Rid je isticala da se „odvažni muškarci“ – poput nje – ne plaše smrti. Junaštvo je bilo najcenjenija od svih vrlina među piratima, jer je samo ono moglo da im obezbedi opstanak. „Pamučni“ Džek je od vođe palube postao kapetan, kada se dotadašnji zapovednik Čarls Vejn pokazao pred posadom kao kukavica. Zato su za Rekama najsramniji mogući kraj karijere predstavljale reči koje mu je En Boni uputila pred pogubljenje: „Da si se borio kao muškarac, ne bi morao davisiš kao pas“. I Boni i Ridova su izbegle vešala „pozvavši se pred sudom na svoje trbuhe, predstojeći porođaj i moleći da se odluka o pogubljenju ukine“.⁶

Napomene:
1. Rediker, Liberty beneath the Jolly Roger, str. 8-11, 233 n26; Op. Cit. 1, str. 212; Platt & Chambers, Pirate, str. 32-33, 62; Op. Cit. 4, str. 285; Ulrike Klausmann, Marion Meinzerin & Gabriel Kuhn (engl. prev. Nicholas Levis), Women Pirates and the Politics of the Jolly Roger, str. 36-37.
2. Platt & Chambers, Pirate, str. 33; Rediker, Liberty beneath theJolly Roger, str. 10, 232-233 n24, n25.
3. Rediker, Liberty beneath the Jolly Roger, str. 3-5, 8, 13; Platt & Chambers, Pirate, str. 32-33.
4. Rediker, Liberty beneath the Jolly Roger, str.5-7, 13-16, 234 n41; Platt & Chambers, Pirate, str. 32-33; Op. Cit.1, str. 623-626.
5. Rediker, Liberty beneath the Jolly Roger, str.7-8.
6. Ibid, str. 2-3, 5-7, 13-14; Platt & Chambers, Pirate, str. 32, 35; Op. Cit. 1, str. 158-159.

Iz knjige: Do or Die - PIRATSKE UTOPIJE