Aleksandar Deroko - SREDNJOVEKOVNI GRADOVI U SRBIJI

Srednjovekovni grad Maglič

Srednji vek nam je ostavio u Srbiji dve vrste spomenika arhitektonskog nasleđa. Jedna vrsta tih spomenika su oni već odavno i dobro poznati naši stari manastiri, a druga vrsta su naši srednjovekovni gradovi.
Prirodno je što je monumentalna umetnost manastira tako dobro poznata, jer je ona privlačna svojim raskošnim fasadama i još bogatija zidnim slikarstvom sa unutrašnjosti njenih zidova. Gradovi su ipak manje poznati jer su bili manje privlačni svojim surim kamenim zidovima bez ikakvog ukrasa. Uz to ih je većina već potpuno u ruševinama.
Međutim, i oni ipak zaslužuju da budu malo bolje poznati. Lepote manastira nama, istina, govore o izvanrednim umetničkim sposobnostima naših predaka i vremena između XII i XV veka, ali i ostaci starih gradova mogu mnogo štošta reći. Za njih je vezan .dobar deo naše srednjovekovne istorije. Po njihovim kulama, zidovima i kapijama mi možemo ipak saznati nešto više o životu naših predaka, o društvenim odnosima iz tih davnih vremena, i, uopšte, o tadašnjim prilikama u srednjovekovnoj srpskoj sredini.
Da objasnimo prvo šta podrazumevamo pod reči „grad“. Taj pojam danas označava jedno veliko uređeno naselje, ono što se doskora nazivalo imenom „varoš“. U srednjem veku, kod nas, varoši skoro nije ni bilo, a pojam „grad“ označavao je nešto sasvim drugo.

Jan Potocki - srebrna jagoda za vukodlaka

Jan Potocki

"Začudićete se što se, videvši ove pripreme za samoubistvo, nisam bacio na pehar ili što nisam dozvao u pomoć; i sam se sebi čudim, ili tačnije sasvim sam siguran da me je neka natprirona sila prikovala na mestu, ne dozvoljavajući mi da učinim ni jedan pokret; samo mi se kosa na glavi nakostrešila."

Poput bezbožnog enciklopediste Diega Hervasa, jednog od junaka "Rukopisa nađenog u Saragosi", i Jan Potocki je sâm sebi oduzeo život na krajnje bizaran način. Kada je shvatio da ne može da se izbori sa melanholijom, boljkom koja ga je već godinama mučila, zatražio je od kapelana u zamku  Uładówka da blagoslovi metak načinjen od od srebrne jagode, skinute sa posude za šećer koju je dobio od svoje majke, a onda je u noći 2. decembra 1815. godine (po drugim izvorima 11. decembra) pucao sebi u glavu, jer je to bio jedini način da ubije vukodlaka u koga se, po sopstvenom uverenju, pretvorio.

Truba sudnjeg dana

Sahrana Rajmona Diokrea
(rukopis Très Riches Heures
du Duc de Berry, 1415.)

Godine 1082. u Parizu je umro čuveni profesor Rajmon Diokre (Raymond Diocrès) i na njegovoj sahrani se okupilo mnoštvo ljudi. Međutim, tokom Rekvijema, i to baš u trenutku kada je otpevan stih "Responde mihi" (Odgovori mi), pokojnik se uspravio i neljudskim glasom rekao: "Accusatus sum!" (Optužen sam!)

Kuga i karnevalske maske u Veneciji

Doctor Schnabel von Rom

Beauty is but a flower
Which wrinkles will devour;
Brightness falls from the air;
Queens have died young and fair;
Dust hath closed Helen's eye.
I am sick, I must die.
   Lord, have mercy on us!

(Thomas Nashe, Summer's Last Will and Testament) 


Tokom XVII veka Evropom su krstarili lekari specijalisti za kugu, obučeni u odeću od navoštenog platna, sa širokim šeširima, posebnim naočarima i zaštitnom maskom u obliku gavranovog kljuna. Pacijente su pregledali štapom da bi izbegli zarazu, a po potrebi su im puštali krv i stavljali žabe na bubone.

Megalitski spomenik za postindustrijsku pustoš

Na ogoljenom brežuljku u severoistočnoj Džordžiji, 1980. godine sagrađen je jedan od najbizarnijih megalitskih spomenika u svetu. Ova kamena struktura, koja se sastoji od pet granitnih blokova visokih 4,9 metara i teških 20 tona, predstavlja neku vrstu monumentalnog uputstva za one koji će preživeti apokalipsu. Na osam živih jezika (engleski, španski, svahili, ruski, hindu, hebrejski, arapski i kineski) uklesan je natpis sa sledećih deset "zapovesti":

Gustav Majrink: BILJKE DOKTORA SINDARELE

Gustav Majrink

„Biljke doktora Sindarele“ - kratka priča Gustava Majrinka, autora romana „Golem“, „Anđeo sa zapadnog prozora“ i „Beli dominikanac“ prvi put je objavljena 1905. godine, a francuski nadrealista Pjer Mabij, inače profesor antropologije po zanimanju, uvrstio ju je u svoju čuvenu antologiju „Ogledalo čudesnog“, koja je objavljena i na srpskom jeziku 1973. u izdanju beogradskog Nolita.

* * *

Vidite li ovaj mali crni bronzani . kip između svećnjaka, on je bio povod čudnih događaja koji su mi se desili poslednjih nekoliko godina. Uzalud se trudim, on se uvek uporno javlja kao putokaz od kojeg počinje moj put. Vodi li put svetlosti saznanja ili. stiže do sve gorih užasa, to ne mogu da znam, a i ne želim. Želim samo da se grčevito uhvatim za ovo nekoliko kratkih trenutaka predaha, koje mi sudbina pruža pre no što će me podvrgnuti novim mučenjima.

Pitagorejska Zlatna pesma

Pitagora
(Rafael - Atinska škola)

Najpre poštuj besmrtne bogove, zakonom kako je određeno,
Zatim Običaje i Zakletvu, pa Heroje dične.
I dužnu počast ukaži podzemnim Bogovima,
Roditeljima i najbližima po rodu.
Od ostalih ljudi biraj najboljeg prijatelja po vrlini
I ugledaj se na njegovu blagost i dobra dela.
Ne mrzi ga zbog najmanje greške,
Jer nasilje stanuje pored nužde.
Znaj da sve su to stvari pravedne, i nauči da obuzdaš sledeće strasti:
Najpre proždrljivost, pa lenjost, čulnost i gnev.
Ne čini zla, niti u prisustvu drugih niti sâm;
Ali iznad svega poštuj sebe.

ZALMOKSIS – indoevropski monoteizam pre hrišćanstva

Scena lova iz tolos grobnice u Aleksandrovu
(IV vek st.e.). Zalmoksis je prikazan sa
dvoseklom sekirom - simbolom vlasti.

U četvrtoj knjizi svojih „Istorija“ (Melpomena), Herodot kaže da su Dako-Geti poštovali samo jednog boga – Zalmoksisa, što je neke stručnjake (Vasile Pârvan, Jean Coman, R. Pettazzon, E. Rohde i Sorin Paliga) navelo na zaključak da je pola milenijuma pre pojave hrišćanstva na Balkanskom poluostrvu postojala razvijena monoteistička religija.
Nažalost, o njoj imamo premalo istorijskih podataka, ali arheološki nalazi, od kojih su najznačajniji ostaci sakralnih građevina u Sarmizegetuzi (Rumunija), prestonici dačkog kralja Decebala, i zidnih slika iz tolos grobnice u Aleksandrovu (Bugarska), nedvosmisleno potvrđuju da je Zamolksisov kult bio široko rasprostranjen, a da je njegovo sveštenstvo uživalo veliki uticaj i ugled.

Nikolaj Berđajev: KRAJ RENESANSA (odlomci)

Nikolaj Berđajev

U XIX veku izbila je jedna od najstrašnijih revolucija, koje su zadesile čovečanstvo od kako uopšte postoji. U život čovečiji pobedonosno je ušla mašina i porušila ceo njegov organski ritam. Mašina je razrušila svu večitu strukturu čovekovog života, organski vezanu sa prirodnim životom. Mašinizacija života ruši radost Renesansa i onemogućava stvaralačko obilje života. Mašina ubija Renesans. Ona sprema novu istorijsku epohu - epohu civilizacije. Kultura, puna sveštene simbolike, umire. Ljudi Renesansa nisu znali niti su mislili da spremaju svetu pobedu mašine, da potpun raskid sa srednjim vekom mora da dovede do carstva mašine, do zamene organske strukture - mehaničkom. Organska struktura života je hijerarhijska, tj. kosmička. U kosmičkom organizmu delovi su potčinjeni celini, vezani sa centrom. U organizmu delovi dobijaju životni cilj od centra. Svaki organizam je hijerarhija. Kad se delovi otkinu od celine i prestanu da služe svom cilju, koji je u organskom centru, oni se neprimetno potčinjavaju nižoj prirodi.

Nemački misticizam (2): JAKOV BEME

Jakov Beme

I sam osnivač protestantske religije, Martin Luter (1483-1456), bio je u početku pod uticajem misticizma (Taulera i Tome Kempiskog), čiji su najistaknutiji predstavnici u XVI veku bili Kasper Švenkfeld, Sebastijan Frank, Valentin Vajgel i drugi, i koji dostiže vrhunac u teosofiji Jakova Bemea.

Nemački misticizam (1): MAJSTOR EKART

Majstor Ekart

Rezultati prefinjene skolastičke dijalektike nisu mogli da zadovolje religiozne potrebe mase, te je svakako to i pojačalo težnju za neposrednim, mističkim saznanjem Boga. Jedan od najvećih predstavnika nemačkog misticizma i njegov osnivač je "Majstor" Ekart (Meister Eckhart, 1260-1328. godine), nemački dominikanac koji je prvo prošao kroz školu Tome Akvinskog.

Beograd i kraljica Evropa (Europa Regina)

Karta Evrope
Opicina de Kanestrisa
(XIV vek)

Prema grčkom predanju, Evropa je dobila ime po feničanskoj princezi koju je, preobražen u bika, oteo bog Zevs i odveo na ostrvo Krit. U srednjem veku prvi put je prikazana u obliku devojke na karti sveštenika Opicina de Kanestrisa (Opcinus de Canestris) izrađenoj u XIV veku za potrebe papskog dvora u Avinjonu. Evropa je na njoj predstavljala alegoriju "Majke Crkve, koja je skrenula sa pravog puta".

Karta ženskog srca iz 1842. godine

Karta ženskog srca (1842)

Ova karta ženskog srca govori nam dosta o tome šta su umetnik i tadašnje društvo mislili o ženama. Ona u potpunosti odražava shvatanje ženstvenosti u devetnaestom veku. Natpis glasi: „Otvorena zemlja Ženskog Srca, sa prikazanim unutrašnjim komunikacijama, te pogodnostima i opasnostima za putnike koji u nju zađu.“ Prema ovoj mapi, Ljubav je u središtu ženskog srca, a sentimentalnost i način ispoljavanja osećanja (uključujući Zdrav Razum, Pronicljivost, Nadu, Entuzijazam i Platonsku ljubav) zauzimaju značajan deo čitave teritorije. Ovo područje osećajnosti odvojeno je od većih, prevrtljivih oblasti ženskog srca. Sebičnost i Koketerija predstavljaju opasnost, posebno za putnike džentlmene, i pokazuju da su sve žene u osnovi nepouzdane. Najveća područja – Želja da budu predmet obožavanja, Ljubav prema lepoj odeći i Sklonost ka razmetanju – takođe ukazuju na to da su žene, u suštini, površne i neozbiljne. Iako je na karti navedeno da ju je nacrtala „Jedna dama“, pre će biti da je proizvod mašte nekog muškarca.

Džordž Grifit - "Anđeo Revolucije" (1893)

Krajem XIX veka, Džordž Grifit (George Griffith), predstavnik engleske škole naučne fantastike, po popularnosti nije mnogo zaostajao za klasicima ovog žanra, poput Herberta Džordža Velsa ili Žil Verna, ali su danas njegova dela sasvim neopravdano potonula u zaborav.

Grifitov najpoznatiji roman svakako je "Anđeo Revolucije" (The Angel of the Revolution, 1893), u kome on ne samo što anticipira pronalazak braće Rajt, nego i pojavu prvu letećih mašina sa perciznošću stavlja u 1903. godinu. Međutim, u njegovoj viziji avion postaje oružje međunarodnih terorista (anarhista ili nihilista, koji su u to vreme harali Evropom) i oni uz pomoć svoje vazdušne flote uspevaju da uspostave svetsku federaciju i čovečanstvu donesu opšti mir, prethodno zbacivši sve monarhe i porazivši Turke koji su pokušali da zauzmu Evropu.

Ekrem Čabej - "Demonologija i praznoverice kod Arbanasa"

Ekrem Čabej

Kad čovek umre, njegovom životu nije kraj. U Albaniji postoji jako razvijeno verovanje u besmrtnost. U Elbasanu veruju da se duša vraća kući kao leptir. U Đinokastru o Bajramu se ne sme udarati u gočeve blizu groblja da ne bi mrtvi čuli i postali ljubomorni. U istom gradu, kada se bivša verenica nekoga pokojnika udaje, u veče posle venčanja sipaju vode na njegov grob da se ugasi oganj njegove ljubomore. U Elbasanu ostavljaju mrtvacu obuću da bi mogao da pređe dugi put u onaj svet.
Starešina porodične zajednice živi i posle smrti, kao zaštitnik kuće. Ovo verovanje u Arbaniji simbolički se izražava time što se kao i u staroj i novoj Grčkoj unuku obično daje dedovo ime. Njega, u šali, i poštuju kao da je ded. Opšte je verovanje balkanskih naroda da mrtvi žive kao senke, (arb. hie, bug. senište, srphrv. senka, sjen).

Što se tiče verovanja u vampire, tu su Arbanasi i Grci pod uticajem Slovena. Arbansko vurkollák, vurvollák dolazi od slovenskog vukodlak. I druga, pretežno severnoarbanska reč za vampira, lugát, slovenskog je porekla. Vampirom nazivaju mrtvaca koji nije istrunuo. Na 40 dana posle smrti on se diže i počinje da se prikazuje. Spava kraj udovice, i ona začne. Isto veruju i Srbi i Bugari. U Elbasanu zovu luvgát muslimanske mrtvace koji se prikazuju ogromnih nokata, umotani u svoje mrtvačke pokrove, koji proždiru što nađu i dave ljude. U Severnoj Arbaniji vampirima pripisuju i pomračavanje meseca: vampiri grizu i jedu mesec. Zbog toga Malisori pucaju na mesec kad se pomračuje. Slično verovanje postoji u Rumuniji: nekrštena deca idu na mesec i glođu ga. A kada se pomrači, to je znak da ga boli, što ga ti „glodači“ toliko napadaju. I kod balkanskih Slovena, kao i kod Rusa i severnih Germana veruje se da na mesec napadaju dva kurjaka, te se zato mrači. — Da bi se oslobodili vampira, u Arbaniji mrtvaca iskopaju iz groba i spaljuju ga. Zanimljivo ja da je u Južnoj Arbaniji i Grčkoj verovanje u vampire isto; na isti način vrši se i zaklinjanje vampira. S druge strane, i kod Arbanasa i kod Slovena spojila se predstava vampira sa predstavom vazdušnih duhova.

Carevka (Gott erhalte Franz den Kaiser)

Jozef Hajdn

Zvanična nemačka himna, koju je komponovao Jozef Hajdn, prvobitno je bila napisana za austrijskog cara Franca II (1792-1835), pa je najpre korišćena kao himna KuK monarhije, a u periodu od 1929. do 1938. godine i kao himna Republike Austrije.
Jedan broj muzikologa smatra da je Hajdna inspirisala  međimurska narodna pesma "Stal se jesam" čiji tekst počinje stihovima:
"Vjutro rano se ja stanem
Malo pred zorom..."

(Proto)evroazijski jezik i vavilonska kula

Gistav Dore,
Pometnja jezika (1865)

Prema biblijskom predanju, čovečanstvo je nakon Velikog potopa govorilo jednim jezikom, ali je Bog odlučio da ljudima "pomete jezike, da ne razumeju jedni druge šta govore" (Knjiga Postanja, 11) jer su se drznuli da u zemlji Senar podignu grad sa kulom "kojoj će vrh biti do neba", o čemu svedoči i hebrejska etimologija imena ovog grada: Vavilon (hebr. balal, zbrka).

Međutim, ako je verovati studiji koju je objavila Nacionalna Akademija Nauka Sjedinjenih Američkih Država (NAS), pre 15.000 godina na prostoru Evro-Azije govorio se jedinstveni protoevroazijski jezik, od koga su kasnije nastali protodravidski, protoindoevropski, protokavkaski, protouralski, protoaltajski, protočukči i protoinuitski jezik.

Jangove "Noćne misli" sa ilustracijama Vilijema Blejka (1797)

„Death gives us more than was in Eden lost;

This King of Terrors is the Prince of Peace.“
(Ilustracija Vilijema Blejka za Jangove
Noćne misli, 1797.)

„Poput Flobera, i Svift je bio opčinjen ludilom, možda baš zato što je znao da će na kraju i sâm ostati bez razuma. U trećem delu Guliverovih putovanja sa neskrivenim gnušanjem do tančina je prikazao jednu rasu oronulih i pokvarenih ljudi... Možemo pretpostaviti da je Svift zamislio ovaj užas jer ga se pribojavao. Godine 1717. rekao je Jangu, autoru Noćnih misli: Ja sam poput drveta, počeću da umirem od gore.“ (H.L. Borhes)

Aleksandar Brikner - "O paganstvu kod starih Slovena"

Aleksandar Brikner

Sloveni su došli na Balkan kao pagani i ostali su pagani kroz ceo VI i VII vek. Ali direktnih podataka o njihovoj religiji skoro i nema; nema ni starih hronika. Grci, njihovi susedi i njihovi gospodari, nisu mnogo marili za život i običaje Slovena; više ih je interesovao način ratovanja ovih naroda, koji su se širili po Balkanskom Poluostrvu. Ima, nažalost, svega jedan grčki izvor. To je Prokopije. Taj grčki istoričar iz prve polovine VI veka veli o Slovenima i Antima ovo: „Oni znaju da postoji jedan bog, gromovnik, jedini gospodar sveta, i prinose mu stoku i druge žrtve. Za sudbinu ne znaju, niti smatraju da ona ima ma kakvu moć nad ljudima, već kad im preti bliska smrt ili ih napada neka bolest ili kad kreću u rat, zavetuju se; ako im se ništa rđavo ne desi, odmah prinose žrtve da bi ispunili sve ono što su obećali, u uverenju, da su spasenje iskupili takvom žrtvom. Poštuju i reke, nimfe i razna druga božanstva, a prinoseći žrtve vračaju.“

Oznake za Jevreje u srednjem veku

Jevreji iz Vormsa sa
žutim krugom (XVI vek)

Tokom srednjeg veka u većini evropskih zemalja primenjivali su se restriktivni zakoni protiv Jevreja koji su, između ostalog, nalagali pripadnicima ovog naroda da nose posebna obeležja kako bi se razlikovali od hrišćana. Najčešća oznaka bio je krug, žute ili crveno-bele boje, a muškarci su morali da pokrivaju glavu specifičnom šiljatom kapom sa kuglom na vrhu.